Ispovest majke čiji možda grub postupak krije najbolju nameru nateraće vas da se zapitate: Da li je greh reći „dosta“ kada više ne možeš da izdržiš?
„Sutra spakuj svoje stvari i odlazi.“ Moje reči su odjekivale kroz malu dnevnu sobu, dok su Mirko i njegova žena Marija sedeli na kauču, bledi kao zid iza njih.
Ruke su mi se tresle, ali ih nisam krila. Znala sam da je ovo trenutak koji će sve promeniti.
Mirko me je pogledao kao da ne može da veruje šta čuje. „Mama, šališ se? Gde ćemo sada?“
Nisam mogla da ga pogledam u oči. Srce mi je lupalo kao ludo, ali nisam mogla da popustim. „Ne šalim se. Dosta je bilo.
Ova kuća više nije mesto za svađe, viku i tvoje nezadovoljstvo. Više nisam mama koja sve trpi.“
Marija je tiho plakala. „Snežo, molim te… još malo dok ne nađemo stan.“
Ali već sam bila na ivici.
Mesecima sam slušala njihove svađe, gledala kako se moj sin pretvara u nekoga koga nisam prepoznavala – nervoznog, nezahvalnog, stalno traži nekoga koga će okriviti za svoje neuspehe.
Marija je bila povučena, često je plakala, i osećala sam kako me njihova energija proždire. Moj dom više nije bio moj dom.
Sve je počelo kada su prošle zime izgubili posao. Mirko je radio za privatnu firmu, Marija u butiku. Došli su kod mene „na nekoliko meseci“, ali meseci su se pretvorili u godinu.
U početku sam im kuvala, prala im odeću i tešila ih.
Onda su počeli problemi – Mirko je postajao sve nervozniji, često bi vikao na Mariju zbog sitnica. Pokušavala sam da smirim situaciju, ali svaki put bih se našla između njih dvoje.
Jedne večeri sam čula Mariju kako plače u kupatilu. Tiho sam joj prišla: „Šta se dešava, dete?“
„Ne mogu više ovo da radim, Snežo“, šapnula je kroz suze. „Mirko je uvek ljut, ništa mu ne odgovara. Osećam se kao da sam suvišna.“
Te reči su me pogodile kao nož. Moj sin, koga sam odgajila sa ljubavlju i trudom, sada povređuje ženu koju voli? Gde sam pogrešila?
Sledećeg dana sam pokušala da razgovaram sa njim. „Mirko, moraš se sabrati. Nema rešenja uz buku.“
„Lako je tebi da pričaš!“, odbrusio je. „Imaš penziju, krov nad glavom! Mi nemamo ništa!“
Nisam znala šta da kažem. Osećala sam se krivom što imam čak i tu malo sigurnosti koju oni nisu imali. Ali nije moja krivica što život nije ispao onako kako su planirali.
Dani su prolazili u napetosti. Počela sam da izbegavam svoj stan – satima bih šetala ulicama samo da bih izbegla da slušam njihove svađe.
Jednom me je srela komšinica Gorica: „Snežo, zašto si toliko smršala? Šta te muči?“
Nisam imala snage ni da lažem: „Sve se složilo, Goro. Više ne znam gde mi je glava.“
Jedne noći, kada sam se kasno vratila kući s posla ( čistila sam po kućama kako bih im mogla pomoći), zatekla sam ih kako se žestoko svađaju oko novca. Mirko je vikao: „Tvoja mama nam daje više nego moja! Sramota!“
Marija je plakala: „Ne mogu tražiti više od svojih! Zar te nije sramota?“
Tada sam shvatila da više ne mogu biti tampon zona između njih dvoje. Ljubav prema sinu ne bi trebalo da bude razlog zašto sam izgubila sebe.
Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu što sam prošla – o ratu, o godinama kada sam sama odgajala Mirka jer mu je otac poginuo, o tome kako sam uvek stavljala tuđe potrebe ispred svojih.
A sada, kada bi trebalo da imam mirnu starost, osećam se kao stranac u svom domu.
Ujutro sam napravila kafu i pozvala ih za sto. Ruke su mi se tresle dok sam govorila: „Deco, vreme je da krenemo dalje. Volim vas, ali više ne mogu ovo.“
Mirko me je pogledao u neverici: „Znači, izbacuješ nas na ulicu?“
„Ne izbacujem te na ulicu“, rekla sam tiho, ali čvrsto. „Imaš prijatelje, imaš porodicu sa obe strane. Pomoći ću ti koliko mogu – ali moraš da odeš.“
Marija je ćutala, a Mirko je ustao i zalupio vrata.
Ceo dan sam provela u tišini. Srce mi se slamalo, ali sam znala da radim pravu stvar. Uveče mi je Marija došla: „Snežo… hvala ti što si tu za mene. Znam da ti nije lako.“
Zagrlila sam je i obe smo plakale.
Sutradan su spakovali stvari i otišli kod Marijine tetke u Batajnicu. Mirko se nije ni oprostio od mene.
Dani su prolazili sporo i teško. Nedostajali su mi – čak i njihove svađe, njihovo prisustvo u stanu. Ali prvi put posle dugo vremena, osetila sam mir.
Ponekad se pitam da li sam bila previše stroga? Da li sam mogla još malo da izdržim? Ali onda se vratim na one noći kada nisam mogla da dišem od tuge i stresa.
Možda će mi jednog dana oprostiti. Možda će shvatiti da majka ponekad mora sama da bira.
Šta mislite – gde je granica između ljubavi prema svojoj deci i brige o sopstvenoj duši?
(Stil)