Bivši italijanski ambasador u Srbiji Rikardo Sesa – službovao u našem glavnom gradu tokom bombardovanja 1999. godine – kaže da će Beograd zauvek ostati u njegovom srcu. On je u intervjuu rekao da je Beograd bio njegovo prvo ambasadorsko mesto na koje je upućen 4. jula 1997. godine.
– Italija je uvek gledala na Jugoslaviju sa velikom pažnjom i smatrala je istinski prijateljskom zemljom, a Jadransko more ne kao granicu, već kao put povezivanja Italije sa balkanskim prostorom, gde je Beograd oduvek bio od primarnog značaja – rekao je on.
Kada je počelo bombardovanje 1999. godine, po naređenju iz Rima o evakuaciji, supruga Stefanija napušta Beograd poslednjim avionom „Alitalije“, posle čega je zatvoren aerodrom.
– Moja vlada je odlučila da je prikladno da ostanem, da ambasada ostane otvorena i ja sam izrazio spremnost da to učinim. Bio sam pozvan na konsultacije‚ i nakon kratkog vremena vratio se u Beograd. Vlada je želela da ima orijentir u situaciji, a ja sam se izjasnio da se stavljam na raspolaganje. Rekli su mi u Rimu: ‘Ideš u Beograd, ali u bilo kom trenutku ako shvatiš da je tvoja bezbednost dovedena u pitanje, obavesti nas da se vraćaš – ispričao je on.
Kaže da je živeo pod bombama, kao i svi stanovnici Beograda, poštujući instrukcije vlasti: zamračeni prozori, ne izlaziti iz ambasade… -Živeli smo sa izvesnom uznemirenošću i strahom, može se reći slobodno. Setite se da su prva bombardovanja usledila veoma blizu naše ambasade i osetili smo ih više nego jasno, a potom smo se navikli, kao i srpski narod. Jedna stvar koja me je istinski impresionirala jeste vitalnost srpskog naroda koji je posle prvih bombardovanja ponovo započeo svoju svakodnevicu, sve do sirena.
Srpski narod poseduje izuzetnu gordost, ponos, vitalnost, gledao sam redove ljudi pred ambasadom, kako stoje čitave noći da bi dobili vizu da odu u inostranstvo, a nekada je jugoslovenski pasoš bio više nego prestižan – stoje i čekaju sa ponosom i gordošću – rekao je.
Ambasador Rikardo Sesa voli ljude, navikao da je među njima, da izlazi, da se druži. Prvih dana bombardovanja njegovo obezbeđenje savetovalo mu je da ne napušta ambasadu, jer su mu objašnjavali da postoji mogućnost „neprijateljskih stavova i odbojnosti prema diplomatskom osoblju“. Tako je jedno vreme živeo zatvoren u ambasadi, a onda mu je postalo suviše tesno, osećao se kao zatvorenik.
– I jednoga dana donesem odluku da izađem, bio sam radoznao šta to može da mi se desi.
Odvezli su me kolima do Trga republike, tu sam hteo da izađem i idem pešice, a moje obezbeđenje bilo je više nego zabrinuto. Nije mi se desilo ništa ružno. Naprotiv, u jednom trenutku neki ljudi su me prepoznali, približili su se da mi stegnu ruku i izraze radost, jer je italijanski ambasador ostao sa njima pod bombama. To neću nikada zaboraviti – priseća se Sesa.
Ispričao je da je sa suprugom „pre tih tragičnih dana redovno odlazio na sajam antikviteta“. – Posle bombardovanja ponovo se otvorio na jednom mestu nedaleko od ambasade i činilo mi se, a već su nas tamo poznavali, da nije pošteno da se ne pojavim, kao što smo to činili sve vreme pre bombardovanja. Moje obezbeđenje ode ranije da osmotri teren da li bi moglo biti opasno, to im je posao, ja im kažem – ništa tamo nema opasno.
Dolazim, dakle, u pratnji mojih saradnika, bilo je to neko mesto gde se silazilo od ulaza nekoliko stepenica, neko me je odozdo video da silazim i počinje aplauz! I sada se naježim kada se setim tog trenutka, a kada sam sišao, prišlo mi je njih nekoliko koji su tu izlagali svoje predmete rekavši: ‘Vidimo da ste došli sa svojim obezbeđenjem – setite se da smo u Beogradu mi vaše obezbeđenje – ispričao je Sesa.
(Izvor: Srbija Danas)