Danas često čujemo rečenicu: „Nekad se živelo bolje, zdravije i jednostavnije.“
Mnogi idealizuju prošlost, prisećajući se vremena kada su ljudi, navodno, bili otporniji, žene rađale bez doktora, a bolesti gotovo da nije bilo. Ali, da li je zaista bilo tako?
Istina je daleko surovija. Ono što danas uzimamo zdravo za gotovo – pravo glasa, medicinsku pomoć, osnovnu higijenu, slobodu izbora – nekada je bilo nezamislivo, posebno za žene.
Zato je važno da se podsetimo: savremeni život nije savršen, ali je u mnogim aspektima – najhumaniji i najbezbedniji koji je čovečanstvo ikada imalo.
Možemo da poredimo današnji život sa svakodnevicom prosečnog Evropljanina, sa vremenima naših baka i dedova. Možemo i da ne poredimo.
Ali jedno je sigurno – često nam se čini da su problemi svuda oko nas, i da crni period nikako da prođe.
U tim trenucima dobro je zastati, duboko udahnuti, i podsetiti se koliko toga danas imamo, i koliko je sve što nam deluje „normalno“ – zapravo privilegija.
Danas se često govori kako ranije nije bilo raka, autoimunih bolesti, alergija na vakcine, depresije. Nije ih bilo jer nisu ni mogli da se dijagnostikuju. Ljudi su jednostavno umirali – i tačka.
Deca su umirala od bolesti koje su danas skoro iskorenjene, a žene su rađale bez ikakve pomoći, bez prava, zaštite, znanja i često – bez preživljavanja porođaja.
Nisu postojale dileme oko kontracepcije – jer kontracepcije nije bilo. Žene su jednostavno rađale koliko god puta zatrudne, a neželjena deca su napuštana, ostavljana na hladnoći ili prepuštana sudbini.
Posle otkrića Amerike, polovinu Evrope pokosio je sifilis, a grip je ubijao milione. Jedan jedini talas gripa odneo je pola Londona.
A kada je žena doživela vanmateričnu trudnoću – to je bio kraj. Nije bilo operacija, nije bilo šansi. Isto je bilo i sa postporođajnim krvarenjima, sepsom, depresijama – za sve te probleme nije bilo imena, pomoći, ni saosećanja.
I nije postojala dilema da li su žene dovoljno jake ili imaju glas. Njihov glas nije bio ni čut. Tukli su ih, silovali, koristili kao vlasništvo – i to se nije smatralo zločinom.
Orgazam nije bio tabu – prosto nije postojao kao pojam. Higijena? Pogledajte ženske priručnike iz 19. i 20. veka pa procenite sami.
Moja prababa, kao i prva žena mog dede, umrle su na porođaju. Polovina njegove braće i sestara preminula je od infekcija koje se danas leče jednim antibiotikom. I to nije bilo pre 500 godina, već u prethodnom veku.
Lični primer? Moj, naizgled „lak“ porođaj, bio bi smrtonosan da nije bilo savremene medicine.
Zato kada me neko pita u kom bih vremenu volela da živim – moj odgovor je: upravo sada.
Jer danas imam mogućnost da nosim farmerke i patike, da koristim dezodorans, da posedujem nekretninu, da imam pasoš i pravo da putujem, učim i radim gde god poželim.
Mogu da se razvedem ako nisam srećna. Mogu da vozim auto, da učim samoodbranu, da zaštitim sebe bez straha da ću biti kamenovana jer sam se „usudila“.
Imam pristup kontracepciji, higijenskim sredstvima, edukaciji, internetu, izborima. Mogu da govorim, pišem, da biram – sve ono što je vekovima bilo nezamislivo.
Da, svet i danas ima problema – i ozbiljnih. Ali kad se osvrnemo unazad, jasno je da nikada nismo živeli slobodnije, bezbednije i dostojanstvenije.
Oni koji žele da „vrate vreme unazad“, najčešće ne znaju u kakvu bi stvarnost time zaista dospeli.
Zato, uprkos svemu, ja sam zahvalna što živim upravo u ovom trenutku. I svesna sam da iza svakog prava koje danas imam stoji borba mnogih generacija pre mene. To je nešto što ne treba zaboraviti – ni potceniti.
(NajŽena)