Od smrti Josipa Broza Tita, čiji se rođendan slavio 25.maja, prošlo je mnogo godina, ali njegov život, vladanje SFRJ i odlazak sa ovog sveta i danas izazivaju kontroverze.
Tačku na spekulacije o tome kako je i kada maršal preminuo ostavivši Jugoslaviju da ga mesecima oplakuje, odlučio je da stavi njegov lični lekar, dr Milomir Stanković (83), objavivši knjigu “Tito između života i smrti” u izdanju Službenog glasnika.
– I mlade generacije danas sve više pominju Tita i njegovo doba i mislim da treba da se sazna kako je zaista okončan njegov život– počinje priču dr Stanković koji je maja 1978.godine, kada mu je saopšteno da je izabran za Brozovog ličnog lekara, bio zaposlen na Kardiološkoj klinici VMA.
Vest, koja ga je u isto vreme uzbudila, ali i izazvala strah od odgovornosti, preneo mu je prof. Đorđe Popović.
-Titovo zdravlje zahteva nadzor više lekara, ti ćeš tamo biti šesti. Ranije su Tito i Jovanka odlučivali o izboru, a pošto su njihovi odnosi poremećni, to je prepustio svom konzilijumu i ađutantu Tihomiru Viloviću – objašnjeno je Stankoviću, koji se tri godine ranije vratio sa usavršavanja u Hjustonu, zašto mu je ukazano poverenje da leči doživotnog predsednika nekadašnje SFRJ.
Kad je Tito bio u poseti predsedniku Karteru pitaju ga u Beloj kući zašto Rusi mrze Amerikance. On im otvoreno kaže: „Kako da vas ne mrze? Nacifrali ste atomske baze po celom svetu, opkolili ste Rusiju. Šta će vam tolika nuklearna energija, uništićete jedni druge. Sedite sa Brežnjevim i dogovorite se…
Stanković se priseća toplog prijema na Brijonima kada je prvi put stao pred druga Tita.
– Bilo je straha u meni. Došao sam sa klinike kod čoveka koji je bio legenda u našoj zemlji i u svetu. “Došli ste doktore, kako se osećate”, pitao me je, ja mu odgovorim i pitam za njegovo zdravlje. Požalio mi se na išijas. Začuđeno ga pitam kako je to moguće kad ga na televiziji gledamo kako uspravno korača i svi kažu da je zdrav. On će meni: „E moj doktore, stegnem dobro zube da ne bih pokazao svoju bolest”.
Stanković je Broza upoznao i u knjizi predstavio kao čoveka, političara i pacijenta. Pratio ga je na državničkim putovanjima po svetu i uverio se kakav je ugled uživao nekadašnji predsednik SFRJ.
– Nije se ustezao da svakom kaže šta misli. Kad je bio u poseti predsedniku Džimiju Karteru pitaju ga u Beloj kući zašto Rusi mrze Amerikance. On im otvoreno kaže: „Kako da vas ne mrze? Nacifrali ste atomske baze po celom svetu, opkolili ste Rusiju. Šta će vam tolika nuklearna energija, uništićete jedni druge. Sedite sa Brežnjevim i dogovorite se“.
Voleo žene, ali nije bio perverznjak
Kardiolog se velikog državnika, o čijem se načinu vladavine danas spore istoričari i teoretičari politike, priseća kao vladara meka srca.
– Nije to bio onaj Tito koji je sebi krčio put i uklanjao jednog po jednog konkurenta. Ovo je bio neki drugi Tito, mekog srca prema svima, a naročito prema ženama – priča Stanković.
Zbog slabosti prema ženama i u poznim godinama Tita su posle smrti protivnici neretko predstavljali kao perverznjaka što njegov lekar vidi kao potrebu za senzacionalizmom.
– Istina je da nije dozvoljavao da ga masira muškarac, tražio je isključivo maserke. Darjana Grbić, kasnije i njena sestra Radojka su mu masažama produžavale život, one su mu bile kao porodica. Zli jezici svašta pričaju o njima, znam da su ga volele kao dedu i da ih je on tako gledao i poštovao.
Nije dozvoljavao da ga masira muškarac, tražio je isključivo maserke. Istina je da je mnogo voleo žene, ali nije bio neki perverznjak
Da su lepe žene popravljale raspoloženje maršalu svedoči i anegdota iz Igala koju se Stanković prisetio i u svojoj knjizi. Tito je u Igalu lečio reumu. Jednog dana krene u šetnju obalom Pet Danice ispod Herceg Novog.
– Prolaze lepe i mlade žene, on se zagonetno smeška i počinje da priča anegdotu o knjazu Milošu.
„Znate li da je knjaz Miloš kada bi video lepu ženu na vašaru odmah slao svoje pandure da je pripreme za vođenje ljubavi. Jednom su se zadržali duže nego obično, a kad ih je knjaz upitao zašto odgovorili su: „Morali smo da je okupamo, gospodaru”. Miloš im je ljutito odgovorio: ”E sad kad ste je okupali, vi je onda j…” – prisetio se Stanković kako je Broz umeo da nasmeje društvo.
Tito je bio pomno vodio računa i o svom izgledu. Lekar se seća kako ga je zatekao pitanjem da li se narodu priča da je presađivao kosu.
Tito nije bio ruski špijun, Poljak, bio je naš. Probudio se jedne noći iz kome, gori od temperature, gleda u plafon i počne da viče: „Vi, omladinci i omladinke, izneli ste ovu revouciju i doneli slobodu našem narodu…“, držao je govor na čistom srpskom
– Nisam čuo, predsedniče, kažem jer mi je bilo neprijatno da potvrdim. On nastavi: „Priča se, priča. A znate šta sam uradio? Promenio sam frizera. Prethodni mi je držao dugu kosu, pa je svaka vlas išla od čela do potiljka, a ovaj sad sve skraćuje na dva-tri centimetra“.
U mitove i legende o lažnom Titu – „ruskom špijunu“ i „poljskom Jevrejinu“ – naš sagovornik nikada nije poverovao, a teoriju o Brozu iz Kumrovca potkrepljuje novim „dokazima“.
– Tri i po decenije me pitaju da li znam ko mi je bio pacijent. Tvrdim da je Tito naš. Noći sam proveo kraj njega dok je bio u komi. Probudi se jedne noći u bunilu, gori od temperature, gleda u plafon i počne: „Vi, omladinci i omladinke, izneli ste ovu revouciju i doneli slobodu našem narodu…“ Odzvanja soba, a mene hvata jeza dok on na čistom srpskom drži govor. Slično iskustvo imao sam na VMA s jednim pacijentom iz Makedonije. Kad se probudio iz anestezije, pitam ga kako je, a on bunca na makedonskom sve dok se nije razbudio. Prvo je progovorio na maternjem jeziku, baš kao i Tito one noći– pojašnjava Stanković.
Skratili mu život
Titovo zdravstevno stanje naglo se pogoršalo krajem decembra 1979.godine. Stanković je prvi primetio promene na maršalovom stopalu i odmah posumnjao na začepljenje arterije.
-Predložio sam mu da hitno sazovemo konzilijum, a on se branio kako ima mnogo obaveza i da odložimo posle Nove godine. Rekao sam da ćemo zakasniti sa terapijom. Već sutradan je dobio jak bol u nozi, pa sam pozvao sve lekare i rekao šta sam zapazio. Oni su rekli da nepotrebno uznemiravam Tita i konzilijum- priča Stanković.
„Slažem se sa lečenjem, ali neću da mi režete nogu, pre ću da sam sebi presudim. Ako treba da idem, hoću da idem ceo“, rekao je Josip Broz
Ipak, maršala je pregledao dr Mirko Košak i otkrio začepljenje arterije na levoj nozi čime je bio zatečen ceo lekarski tim. Odmah se počelo s terapijom lekovima koja nije dala očekivane rezultate, a bolest je napredovala u zamasima. Tito je odbio predlog da se pozovu stručnjaci iz inostranstva i izričito naglasio da ne želi da mu amputiraju nogu.
– Slažem se sa lečenjem, ali neću da mi režete nogu, pre ću da sam sebi presudim. Ako treba da idem, hoću da idem ceo – bio je izričit Broz posle čije pretnje su njegovi najbliži saradnici vešto izvukli pištolj iz torbe koja je uvek stajala kraj njegovog kreveta.
Na konzilijumu 2.januara 1980. vodila se burna rasparava među lekarima posle koje je odlučeno da se maršalovo lečenje nastavi u Ljubljani.
– Otkriveno je da terapija nije delovala i da je arterija naglo začepljenja. Urađen je bajpas, ali ta operacija nije uspela. Pozvani su vrhunski svetski hirurzi, Majkl Debejki iz Hjustona i Marat Knjazev iz Moskve. Amerikanac je predlagao da se odmah uradi bajpas, a Rus da se nastavi sa terapijom lekovima što je konzilijum i poslušao, ali je tu izgubljeno dragoceno vreme.
Poslednje Titove reči
– Na kraju je urađen bajpas, ali operacija nije uspela i zapušio, Tito je dobio sepsu, noga je trulila. Već 12. februara moje kolege shvataju da je poslednji trenutak da se izvrši amputacija. Profesor Marijan Brecelj je prikupio hrabrost da to saopšti maršalu koji netremice gledao ispred sebe. Pitao nas je da li smo o tome obavestili njegove sinove, Mišu i Žarka, a posle našeg potvrđivanja kratko je rekao: „Dobro, onda secite“ – priseća se Stanković.
Operacija je bila uspešna i trajala svega 45 minuta. Tito se probudio euforičan, odmah je počeo da priča o protezi i konferenciji nesvrstanih. U prvim danima delovalo je da se oporavlja, ali radost je kratko trajala. Imunitet mu je bio ozbiljno narušen, dobio je upalu pluća, otkazali su bubrezi, a onda i ostali organi.
JANUAR 1980. Tito sa timom lekara
– Pao je u komu i priključen je na aparate na veštačko disanje. Iz kome se za trenutak probudio i izgovorio: Šta sve ovo znači?”. To su bile njegove poslednje reči. Da smo na vreme izvadili čep iz butne aorte, očuvao bi imunitet i možda bi poživeo još dve godine kako je želeo, ali od gangrene ne bi umro sigurno – kaže Titov lekar.
Stanković kaže da je Broz bio njegov najbolji pacijent.
– Kad se razboleo, on se izvinjavao lekarima. Kad bi se noću probudio i ugledao me kraj kreveta pitao je: „Pa vi ste još tu, kako ja vama da se odužim“ – seća se Stanković.
Josip Broz Tito zvanično je preminuo 4.maja 1980 u 15:15h. U maju 1980. Jugoslavija je neutešno plakala. Danas te zemlje nema, ali za njom mnogi plaču. Njih zovu jugonostalgičarima.
ŠIPTARI DOČEKALI BROZA KAO MAGARCA
Dva meseca pre nego što će se razboleti, Tito je od 15. do 18 oktobra 1979. posetio Kosovo. Od aerodoroma do hotela Grand kliktale su mu neprekidne kolone građana i bacale mu cveće. Rukovodioci su želeli da prikažu kako albanski narod na Kosovu voli Tita, iako mu je kosovska reakcija priredila drugačiji, drzak i ružan doček, opisuje Stanković u svojim dnevničkim memoarima.
– Napravljena je velika maketa magarca na kojem je pisalo Tito, dok je na jahaču bilo ime Envera Hodže. To su ulicama Prištine vukli psi uz zvuk čangrtanja privezanih konzervi. Tito je bio uznemiren, a kosovski rukovodioci prestrašeni. Maršal je neraspložen proveo ceo dan u hotelskoj sobi, ručao je sam što ranije nikada nije činio – priča lekar.
(Izvor: Espreso / Ekspres)