“Trideset dve godine su proletele u sumaglici jave i sna u žurbi, ponekad i u grču. Mnogo puta ne primećujući smenu dana i noći, jureći male ciljeve”, reči su Draga, jednog od onih koji su trbuhom za kruhom krenuli u svet, želeći bolje za sebe i svoje. Decenijama kasnije, posle preispitivanja i dalje je siguran u svoju odluku, iako ga je ona koštala mnogo.
Drago Đačić, muškarac koji preko 30 godina živi u Kanadi, podelio je svoju životnu priču unutar rubrike “Moj život u inostranstvu” koja izlazi u sklopu dnevnog lista “Politika”. Usled činjenice da nije poput drugih otišao sa mislima da se vrati nazad, njegove reči su izazvale veliku reakciju.
Pismo vam prenosimo u celosti:
Želju da putuje dobio još kao mali
Duga i hladna zimska noć u malom selu pod planinom. Besni snežna oluja i podgrijava osjećaj topline i sigurnosti roditeljskog doma.
Petrolejka „sija“ taman toliko da se ne sudaramo po kući. Otac priča, nadugo i naširoko, o prošlosti familije, mobama i slozi sa komšijama, drugom ratu… Najednom, kao da se setio nečeg važnog i neodložnog. Ustao je, otišao u drugu sobu i iz kofera, koji je uvijek bio pod ključem, doneo požuteli isečak iz Politike koji je deda sačuvao mnogo godina ranije,
Bila je to slika zgrade ujedinjenih nacija u Njujorku, napravljena na dan otvaranja. Verovatno je grandioznost i neuporedivost sa bilo čim drugim što sam do tada video u životu proizvela prvu želju da vidim to i slična mesta u svetu.
Vreme koje je sledilo dodavalo je nove motive koji su upućivali u „veliki, daleki i nepoznati svet”. Studije i malobrojna putovanja van granica otkrila su neprijatan osećaj inferiornosti koju nosimo u odnosu na Zapad.
Ratna istorija Balkana ga inspirisala da ode
Neslaganje sa nekim društvenim normama i kulturom koju sam smatrao jednim od „krivaca” za inferioran osećaj, kao i činjenica da rat nije zaobilazio ni jednu od prethodnih generaciju na našem podneblju, stvorili su u meni odluku, da zarad nekih budućih generacija, najbolje bi bilo „zasejati seme u plodniju zemlju”.
Nisam otišao da zaradim za kola, stan, pa da se vratim. Otišao sam da se ne vratim. Bio sam siguran u mukotrpan put koji me čeka. Bio sam spreman na žrtvu i smatrao je dužnošću.
Tako je i bilo.
Nova sredina, nova kultura, neblagonaklono gledanje na imigranta (rat je to učinio još nepovoljnijim), nemanje nikog bliskog za pomoć ili savet, nedovoljno poznavanje jezika i bez bilo kakve prihvatljive kvalifikacije za novu sredinu, bili su glavni problemi.
Imao noćne more vezane za deportaciju
Uzdao sam se jedino u svoju izdržljivost, radne navike i znanje koje sam ponajviše stekao radeći sa ocem. Najveća briga je bila steći pravo, opstati i ostati. Vrlo često sam imao noćne more da sam deportovan i da mi nema povratka u Kanadu.
Kasnije, kada sam već dobio državljanstvo, ponekad bih se u sred dana upitao da li sam ja to zbilja u Kanadi ili je to samo san. Nakon nekog vremena i to je nestalo.
Trideset dve godine su proletele u sumaglici jave i sna u žurbi, ponekad i u grču. Mnogo puta ne primećujući smenu dana i noći, jureći male ciljeve, a sve u cilju ostvarenja glavnog.
Sloboda i nezavisnost odlučivanja su mi, uz zdravlje, bile i ostale najveće vrednosti i životni cilj. Koliko sam se primakao tom nemogućem cilju: raditi šta hoćeš, kako hoćeš, koliko hoćeš i kad hoćeš, ne znam. Sigurno ne tako blizu. Ali radeći u tom cilju učvrstio sam drugu vrednost – osloboditi se svih bezvrednih, bespotrebnih, štetnih egoističnih zelja.
Preživeo sam jednu ozbiljnu životnu krizu, koju nisam prouzrokovao niti sam bio ni najmanje odgovoran, a ponajmanje kriv za nju. Apsolutno je sigurno da je ovo bio „made in Canada” proizvod, a da sam ostao u Srbiji skoro da ne bih ni znao da ovaj fenomen uopšte postoji.
Ništa ne bi menjao u svom životu
Seme je zasijano i to na najbolji mogući način. Manjkavosti u tome, a moralo ih je biti, mogu se pripisati neznanju i nemogućnošću. Nikako odsustvu ljubavi, želje i napora.
Seme je izraslo i stasalo u zdrave, nezavisne i potpuno integrisane individue u novoj sredini. Po tom pitanju moja misija je ostvarena. Na pitanje, upućeno ljudima koji su imali svoje najbolje dane davno u prošlosti, šta bi menjali, u slučaju da imaju šansu da počnu život iznova. Najčešći odgovor bi bio, ništa.
Uvek sam bio zatečen tim odgovorom, a posebno u slučajevima kada sam mislio da se radi o životu koji nije bio posebno dobar u očima posmatrača, a ni zadovoljavajući i srećan po ocjeni i osobe u pitanju.
Moj odgovor na isto pitanje bi bio – promenio bih vrlo mnogo, ali odluku da emigriram ne bih.”
(Blic)