Odluka da se život nastavi daleko od rodnog kraja, u tuđini koja nije ni nalik onome što smo poznavali, sa voljenima u mislima i teretom koji donose očekivanja, sudbina je velikog broja ljudi sa ovih prostora. Neki od njih se odande nikada ne vrate, neki sa aerodroma stižu pognute glave, a treći punog srca što su ponovo na zemlji koju zovu domom.
Svoje iskustvo sa životom u stranoj zemlji, podelio je i jedan korisnik Tvitera iz Bosne i Hercegovine, želeći da stane na kraj svima onima koji osuđuju druge kada je ova odluka u pitanju.
„Imao sam dvadeset dve godine kada sam otišao da živim u Englesku. Imao sam iskustvo od pet godina u državnoj firmi, ali nisam se više video u BiH. Prvi posao mi je bio dostavljanje novina. Ustaneš u pola pet ujutro, sedneš na podzemnu na Shepards bush i drndaš se sat vremena do Elephant&Castle. Sedneš u kombi da desetoricom Poljaka, i onda te šibaju po londonskim Hadžićima, Ilijašima i Fočama. Sam, bez ikoga, miljama tegliš torbu od trideset kila j**enih novina i promotivnih materijala, ubacujes ih u sandučiće, i ako imas sreće, niko ti ne j**e sve jer im spamuješ poštu s**njima“, piše on.
Uz sve svakodnevne muke i obaveze koje dolaze sa poslom i prilagođavanjem životu u stranoj zemlji, odvojenost od porodice ostavlja gorak ukus u ustima.
„Najgori dan mi je bio sestrin rođendan. Sedeo sam u podzemnoj, i plakao kao malo dete znajući da čitava moja porodica se tog dana okuplja, slavi i druži se, a ja ću ako imam sreće završiti smenu do pola tri i otići u stan, svaliti se da odmaram, nadajući se da ću skupiti lovu da položim j**eni IELTS kako bih mogao aplicirati za fakultet. Tako sam radio šest meseci, od dostavljanja novina, konobarisanja u piceriji, i šegrtovanja na baušteli“, nastavlja tviteraš.
Upornost i muka se brzo isplatila, ali okolnosti su ga odvele na sasvim drugi put.
„Položio sam IELTS ocenom 7.5 od 9, i uspešno se upisao na West Acton koledž. Nažalost, na aplikaciji za vizu studentska mi je odbijena. Razlog – nemam dobar pasoš i nisu sigurni da ću se moći finansirati u Engleskoj. Vratio sam se u BiH i pokušao još dva puta da dobijem vizu. Neuspešno oba puta. Sedam godina kasnije, tu sam u BiH, radim u verovatno najprosperitetnijoj industriji na svetu, u kojoj nisam ni sanjao da ću se naći. Zadovoljan sam poslom, ne razmišljam šta ću, kako ću, i hoću li biti gladan. Viđam svoju porodicu i više cenim svaki minut sa njima. Nikad neću zaboraviti onu vožnju podzemnom“, piše u objavi.
Svoje iskustvo je, kaže, odlučio da podeli zbog svih koji odlaze nekud uz osudu onih koji se nikada nisu našli u njihovoj koži.
„Zašto ovo pišem – zbog svih onih patriota koji obezvređuju i omalovažavaju devojku koja je neki dan objavila video u suzama kako mora da napusti zemlju. Pišem zato što čekam da mi rođak, koji sad ima godina kao ja tada, javi da je došao u Austriju, i da se snašao za spavanje večeras kod nekog jarana, pre nego počne raditi. Ako nisi probao, ako te nije muka naterala, nemoj suditi nekome, ili ga proglašavati izdajicom. Neka je sretno svakome ko trbuhom za kruhom pokuša nešto bolje. Nikad ne zna gde će svoju sudbinu naći“, zaključuje.
(Izvor: Blic)