Romani koje život piše, jači su od svakog slova koje je u stanju ljudski um da osmisli. To su najbolje osetili oni koji su usled stanja u državi tokom devedesetih godina, morali da napuste svoju porodicu, rodni grad u potrazi za boljim životom, ne znajući kada će ponovo moći da se vrate i zagrle svoje najmilije.
Jednu od ko zna koliko stotina hiljada takvih priča, sa svojim slušaocima i pratiocima na društvenim mrežama, podelio je pre nekoliko godina zaljubljenik u avione, miks pult i novinarstvo, pilot i radio voditelj, Zoran Modli.
Priča o pilotu, Aleksandaru Jovanoviću, ispričana pre više od dve decenije, ostaće zauvek zabeležena kao možda najdirljiviji susret mladog čoveka koji je teška srca napustio svoj dom u rodnom Mladenovcu. Naime, tada još mladić i početnik u pilotskom poslu, javio se pismom Zoranu Modliju, koji je isto pročitao u etru tokom emitovanja popularne radio emisije „Zair“, a koja je kasnije našla svoje mesto i na Modlijevom blogu.
Noć nad Srbijom
„Noć nad Srbijom“, kako je naslovljena priča, koju ćemo vam preneti u celosti, smeštena je u kokpit aviona kompanije „Kargoluks“ iz Luksemburga, koji je leteo na relaciji Luksemburg – Abu Dabi.
Noćas sam preleteo preko moje Srbije. Dvanaestog marta ujutro u 01:03 bio sam tačno iznad Mladenovca. Na visini od 33.000 stopa. Ti znaš i možeš da zamisliš kako je lepa moja Šumadija sa 10.000 metara visine. Preko Beograda, Mladenovca, Kragujevca i Niša, prema Sofiji. Letim po svim kontinentima sveta, ali samo moji srpski gradovi sjaje u noći toplinom koja može moje srce da ugreje. Osećao sam se veličanstveno. Frekvencija 123.775. Rekao sam:
“Dobro veče vam želim, Beograde i puno pozdrava, Cargolux 794, visina 33.000 stopa, kurs ka Beogradu.”
Kontrolor je bio zbunjen i nije znao šta da mi kaže. Očekivao je strani avion koji se obraća na engleskom jeziku. Na njegovo iznenađenje, to je bio Srbin u „boingu“ 747-400 koji prvi put u svome životu vidi svoju otadžbinu sa samo moga, srpskog neba. Moje nebo miriše lepše nego bilo šta na ovome svetu. Moje nebo, moja prošlost, prokleta srpska dušo, prokleti živote. Luxemburg–Abu Dabi, prvi put u mom tridesetdrugom letu prelećem moju malu otadžbinu za 20 minuta, moje korenove, moje nasleđe i kulturu, moju ogromnu Srbiju, moju nadu. Kontrolor mi odgovara:
„Šta on zna šta je Srbin“
“Dobro veče, Cargolux 794, ko ste vi gospodine?” Ja mu se predstavljam punim imenom i poreklom, a on kaže, “Želim ti, zemljače, da još 30 godina letiš uspešno iznad srpskog neba, živ bio.“
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikako ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je ognjište napušteno, prokleti živote. Ovu noć neću nikada zaboraviti. Moja Srbija, veličanstvena u noći, obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke. Ne treba mi dan da bih video reke, planine, kotline i srpske ravnice. Osećam moju Moravu kako pulsira u svom koritu. Vidim Avalu, mirišem Kosmaj, Zlatibor mi se smeje u lice, zemljo moja. Srpsko proleće miriše.
Moje srce želi napolje iz grudi. Nisam bio spreman na ovu eksploziju osećanja i emocija. Prokleta slovenska duša me muči i ne da mi mira u ovoj noći. Podseća me koliko ljubavi je u stanju da akumulira i reprodukuje u onim momentima kada smo ranjivi i slabi. Ipak sam zbog toga srećan, jer to me razlikuje od ostalih Evropljana. Još uvek sam u stanju da patim i plačem kada mi je do toga. To je naša snaga. Mi nismo zbog toga slabi, mi smo žive duše sa svim vrlinama i manama. Mi znamo da nosimo naše bolove i radosti na našem bedru. To nas čini jačim u poređenju sa ostalim svetom.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Jednu od ko zna koliko stotina hiljada takvih priča, sa svojim slušaocima i pratiocima na društvenim mrežama, podelio je pre nekoliko godina zaljubljenik u avione, miks pult i novinarstvo, pilot i radio voditelj, Zoran Modli.
Blic preporučuje
Na srpskom sam tražio da mi pokažu gde je MOJ RODNI GRAD: Ispovest našeg pilota koji nije mogao da SUZDRŽI SUZE dok je u stranom avionu preletao Srbiju
Boško je kao dečak gledao aeromiting u Batajnici i pravio makete, a onda postao NAJMLAĐI PILOT U ISTORIJI SRPSKIH „LOVACA“
Juče je Srbija plakala zbog SRPSKOG PILOTA u stranom avionu iznad Srbije: Danas smo saznali da je posao dobio na dan bombardovanja i SUZE OPET SAME TEKU…
Aleksandar Jovanović kao kopilot u mlađim danimaFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Aleksandar Jovanović kao kopilot u mlađim danima
Priča o pilotu, Aleksandaru Jovanoviću, ispričana pre više od dve decenije, ostaće zauvek zabeležena kao možda najdirljiviji susret mladog čoveka koji je teška srca napustio svoj dom u rodnom Mladenovcu. Naime, tada još mladić i početnik u pilotskom poslu, javio se pismom Zoranu Modliju, koji je isto pročitao u etru tokom emitovanja popularne radio emisije „Zair“, a koja je kasnije našla svoje mesto i na Modlijevom blogu.
Noć nad Srbijom
„Noć nad Srbijom“, kako je naslovljena priča, koju ćemo vam preneti u celosti, smeštena je u kokpit aviona kompanije „Kargoluks“ iz Luksemburga, koji je leteo na relaciji Luksemburg – Abu Dabi.
Noćas sam preleteo preko moje Srbije. Dvanaestog marta ujutro u 01:03 bio sam tačno iznad Mladenovca. Na visini od 33.000 stopa. Ti znaš i možeš da zamisliš kako je lepa moja Šumadija sa 10.000 metara visine. Preko Beograda, Mladenovca, Kragujevca i Niša, prema Sofiji. Letim po svim kontinentima sveta, ali samo moji srpski gradovi sjaje u noći toplinom koja može moje srce da ugreje. Osećao sam se veličanstveno. Frekvencija 123.775. Rekao sam:
Aleksandar JovanovićFOTO: PRIVATNA ARHIVA
Aleksandar Jovanović
“Dobro veče vam želim, Beograde i puno pozdrava, Cargolux 794, visina 33.000 stopa, kurs ka Beogradu.”
Kontrolor je bio zbunjen i nije znao šta da mi kaže. Očekivao je strani avion koji se obraća na engleskom jeziku. Na njegovo iznenađenje, to je bio Srbin u „boingu“ 747-400 koji prvi put u svome životu vidi svoju otadžbinu sa samo moga, srpskog neba. Moje nebo miriše lepše nego bilo šta na ovome svetu. Moje nebo, moja prošlost, prokleta srpska dušo, prokleti živote. Luxemburg–Abu Dabi, prvi put u mom tridesetdrugom letu prelećem moju malu otadžbinu za 20 minuta, moje korenove, moje nasleđe i kulturu, moju ogromnu Srbiju, moju nadu. Kontrolor mi odgovara:
„Šta on zna šta je Srbin“
“Dobro veče, Cargolux 794, ko ste vi gospodine?”
Ja mu se predstavljam punim imenom i poreklom, a on kaže, “Želim ti, zemljače, da još 30 godina letiš uspešno iznad srpskog neba, živ bio.“
Krišom sam plakao u noći da moj kolega ništa ne primeti. Šta on zna šta je Srbin, srpska duša, ljubav prema napuštenoj zemlji, slomljeno srce siromašne šumadijske duše, koja svoje korenove nikako ne može da zaboravi i koja nosi večne bolove u grudima od onoga dana kada je ognjište napušteno, prokleti živote. Ovu noć neću nikada zaboraviti. Moja Srbija, veličanstvena u noći, obasjava nebo kao da je pun mesec, kao da je dan, a ja prepoznajem gradove i sela kao da već po stoti put letim preko svoje kolevke. Ne treba mi dan da bih video reke, planine, kotline i srpske ravnice. Osećam moju Moravu kako pulsira u svom koritu. Vidim Avalu, mirišem Kosmaj, Zlatibor mi se smeje u lice, zemljo moja. Srpsko proleće miriše.
Moje srce želi napolje iz grudi. Nisam bio spreman na ovu eksploziju osećanja i emocija. Prokleta slovenska duša me muči i ne da mi mira u ovoj noći. Podseća me koliko ljubavi je u stanju da akumulira i reprodukuje u onim momentima kada smo ranjivi i slabi. Ipak sam zbog toga srećan, jer to me razlikuje od ostalih Evropljana. Još uvek sam u stanju da patim i plačem kada mi je do toga. To je naša snaga. Mi nismo zbog toga slabi, mi smo žive duše sa svim vrlinama i manama. Mi znamo da nosimo naše bolove i radosti na našem bedru. To nas čini jačim u poređenju sa ostalim svetom.
Abu Dabi, 12. marta 2000. u dva sata i 15 minuta posle ponoći. Aleksandar Jovanović -stajalo je u pismu koje je doslovno rasplakaklo kako one koji su imali put sličan njegovom, tako i one koji su čitali tekst.
Kako je Aleksandar Saša Jovanović rekao kasnije u razgovoru za „Blic“, diplomu pilota je dobio 1995. godine, daleko od svoje zemlje i možda inicijalne ideje o budućem zaposlenju. Po dobijanju pilotske dozvole, počeo je da leti na komercijalnim letovima, gde je uz putnike, počeo da prevozi i ono možda najverednije na svetu– organe za transplataciju. Par godina kasnije, dobio je posao u kompaniji u čijem avionu se i našao nad SR Jugoslavijom, nedugo posle ukidanja embarga.
Na posao primljen 24.3.1999
Sudbinski ili simbolično, razgovor za posao je obavio možda i najcrnjeg dana u novijoj srpskoj istoriji, 24. marta 1999. godine. Činjenica da je Srbin, nije verovao da će mu nekako pomoćo.. Međutim, tokom intervjua, menadžeri sa kojima je obavljao razgovor, rekli su mu da njihova kompanija zapošljava ljude iz preko 25 nacija, te i da se nadaju da će im jednoga dana, kada se ukine embargo tadašnjoj SR Jugoslaviji, njegovo poznavanje srpskog jezika dobro doći. Svega godinu dana nakon toga, to se i dogodilo. Naime, prilikom tog prvog preleta nad teritorijom Srbije, obavio je razgovor sa kontrolom letenja, po kojem je i postao poznat u zemlji i regionu.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
– Kada učite komunikaciju sa kontrolom leta, konverzaciju možeta da vršite na nekoliko stranih jezika, dok je engleski službeni u međunarodnim vodama. Odlično sam poznavao nemački i engleski jezik, odnosno, komunikacju koju vršimo preko radio veze. Međutim, kada sam se početkom marta 2000, godine našao nad Jugoslavijom, bio sam u malom problemu – nisam znao kako se ti izrazi kažu na mom matičnom jeziku. Tada sam leteo kao kopilot, bio sam tek na početku karijere, a naš avion je bio tek treći toga dana koji je nadletao jugoslovenski vazdušni prostor i zamolio sam kolegu da se ja obratim kontroli letenja. Nakon početne komunikacije i razgovora na srpskom jeziku, zamolio sam ga mi mi kaže gde je moj Mladenovac i rodna Smederevska Palanka. Kada letite danju, a vidljivost je dobra, sve je transparentno, međutim, noću su mali gradovi samo tačkice na zemlji. Zbog toga sam zamolio kontrolora da mi kaže kada se nađem iznad njega, ali, znate, Mladenovac, od 20.000 stanovnika, noću ne svetli. Iako mi je rekao da se nalazim tačno iznad njega, moje malo mesto iz detinjstva se baš i nije dalo videti. Ipak, svest je učinila svoje, pa je taj moj prvi prelet, a tek treći pogled na Srbiju u čitavih deset godina bio jako emotivan za mene. Kada sam sleteo u Abu Dabi, rešio sam da napišem pismo Zoranu Modliju, našem pilotu, poznatom radio voditelju i novinaru koji je to pismo pročitao u svojoj radio emisiji ZAIR – rekao je pre tri godine Jovanović u razgovoru za Blic.
Kako nam je tada ispričao, iz rodnog Mladenovca je otišao kao zubni tehničar i član elitne diverzantske jedinince odreda JNA. Dok nije postao pilot, radio je u resotranu i kao bodigard svetskim zvezdama tokom održavanja koncerta u Hanoveru, gde je tada živeo. U knjigu onih koje je čuvao od nasrtljivih fanova, stoje imena poput Džo Kokera, Brajana Adamsa, Alisona Kupera i Krisa Rije.
(Blic)