Ponekad je dovoljna samo jedna jedina rečenica da nas vrati u najtraumatičnije događaje života, čijeg smo razornog uticaja na formiranje nas kao osoba, postali svesni tek nakon decenija. Za ljude iz Srbije i regiona taj mrak koji levitira nad našim ličnostima predstavljaju devedesete godine prošloga veka.
Sankcije, nemaština, glad, snalaženje, gledanje roditelja koji su na samo sebi znane načine uspevali da nas provedu kroz turobne godine, smenjivali su se kao ispod tvita na društvenoj mreži X (Tviter) inspirisanim izjavom Mihajla Veruovića “Vojaža” o teškom životu koji je imao prilikom odrastanja dvehiljaditih godina.
Sankcije i nemaština devedesetih
Volšebna, kako se zove devojka koja je započela niz, nije mogla ni da zamisli kakvu je Pandorinu kutiju crnila otvorila kada su ljudi iz Srbije i regiona počeli da iznose crtice iz svojih života.
Možemo li da stanemo na crtu Vojažu sa teškim detinjstvom, koji vam je najsirotinjskiji momenat? Meni domaći eurokrem devedesetih i patike dva broja veće da traju🤣
— Volshy OFFICIAL (@Volshebna) August 13, 2024
“Možemo li da stanemo na crtu Vojažu sa teškim detinjstvom, koji vam je najsirotinjskiji momenat? Meni domaći eurokrem devedesetih i patike dva broja veće da traju”, napisala je.
Sećanja na siromaštvo i borbu za opstanak
Same ispovesti su krenule u blagom tonu, da bi se iz objave u objavu, jačina i knedla u grlu povećala.
“Kese u obuću kad pada sneg jer svake cipele/čizme propuštaju vodu. Al ništa nam nije falilo i bar je bilo snega”, napisao je jedan od korisnika.
Život u ratnim godinama u Srbiji
Sledeći je spomenuo ono čega se svi mi koji smo odrasli devedesetih dobro sećamo – nasleđene, gotovo uvek, veće stvari, koje su dolazile od strane sestri, braće, pa i starijih rođaka i prijatelja.
“Ne sećam se da sam imao svoju jaknu, samo nasleđene koju su pre mene nosili sestra i brat (koji su stariji od mene 8 godina) ali modna ikona sve zna da iznese, pa i jaknu koja mu je i dan danas velika, jer je majka kupovala sve XL da može dugo da se nosi”, napisao je jedan mladić.
Najbolnija sećanja: rat, izbeglice i glad
Sećanja na rat, izbeglice i glad, bila su među najbolnijim životnim iskustvima koja su mogla da se pročitaju.
“Rat, 30 izbeglica u naših 70 kvadrata, prazan frižider, makarone i kečap iz humanitarne pomoći za ručak i pelene od starih čaršava koje su moja keva i tetka cepale, prale i peglale za moju bratanicu ’93.””, kratko je napisao sledeći.
Mobilizacija i neizvesnost u ratnim godinama
Mobilizacija, neznanje šta je sa bližnjima koji su u ratu, bila je tema sledeće ispovesti.
“Otac 91. mobilisan i pozvan na vojnu vežbu. Nakon 2 dana ih preko noći odvoze na ratište. Majka (26), sestra (4) i ja (7) ostajemo sami kod kuće. 4 meseca majka pokušava da sazna šta je sa ocem. Onda joj jave da je poginuo i da čeka dalje detalje. Nakon par dana – ipak nije poginuo, ali je u bolnici i izgubio je nogu. Nakon par dana – otac se javlja. Živ i sa obe noge. Sve to vreme, naravno, mi gledamo RTB i propagandu, mi u majku, majka u nas, svi zajedno u televizor, i ne znamo ništa. Otac nikada nije pričao o ratu.”, glasila je ova ispovest.
Borba za osnovne potrebe: prazni rafovi i inflacija
Prazni rafovi, a čak i kada su bili puni, nisu bili dostupni za većinu građana, jer i čak je bilo novca, njegova vrednost se gubila u samo nekoliko sati tokom dana.
“Nedelju dana odlaska u krevet praznog stomaka, jer jbg takva situacija, spavanje na silu u bolovima i grčevima, jedenje dosta obroka do pola jer znam da mama za sebe nije odvajala, nasleđivanje garderobe od starije braće i sestara ali i ljudi iz komšiluka”, “”Idem ulicom sa mamom ’93. i pričamo tako da se pravimo da smo jeli praseće pečenje. Par meseci posle toga moje suze radosnice jer je mama rekla da će tata iz Mađarske da donese – viršle. Kako li se ta žena osećala u ova dva momenta, ne smem ni da zamislim”, “”Dobijem 300 milijardi da kupim Rumenka, dok stignem do dućana on 500 milijardi. Taman da se vratim kući po još 200 milijardi krenu restrikcije struje na 4 sata pa cepaj do 13 sprata po mraku.” samo su se smenjivala traumatična iskustva iz prošlosti.
Žrtve roditelja za dobrobit dece
Reč nemam bila je surova i sekla je na svakom koraku dečije želje. U nameri da im makar nešto pruže, roditelji, bake i deke su davali čak i jedino što su imali.
“Sestra je na kraju osnovne htela da ide na ekskurziju u Budvu, mi sirotinja koja gradi kuću tata i mama nemaju para da je pošalju i tu uleće đed koji prodaje konja Putka u kojeg se kleo i daje sestri pare za ekskurziju, i dan danas me duša zaboli kad se setim toga”, prisetila se jedna tviterašica.
Traume iz prošlosti koje i dalje bole
Sve proživljeno čega su se pojedini prisetili, stalo je u jednu rečenicu.
“Nakon čitanja odgovora bukvalno su isplivale sve traume ikad od 91. do danas”, kratko je napisao ovaj tviteraš.
(Blic)