„Prošlog decembra izgubila sam sposobnost da pišem. Pokazala sam mužu svoje besmislene škrabotine na našim prazničnim čestitkama. „Ne znam šta mi se dešava, jecala sam.“
Napomena: Elizabet King je preminula 31. januara 2023. godine. Ova priča je prvobitno objavljena u oktobru 2022, a Elizabetina porodica je dala saglasnost i blagoslov da se ova priča ponovo podeli u nadi da bi njene mudre reči mogle da dopru do više ljudi.
„Ostaje mi mesec života, možda dva, možda neki drugi broj, doktori neće da mi kažu. Ne mogu. Ne znaju. Umesto toga, oni govore o „odgovoru na lečenje“, kliničkim ispitivanjima, nauci sa trunčicom nade.
Nekih dana se nada oseća detinjasto, neuporedivo sa stvarnošću ovog tumora na mozgu, koji se formirao u mom levom parijetalnom režnju, koji se proširio na moj mali mozak i trenutno se širi niz moju kičmu.
Osnovna je i iskonska stvar, nesvesna ili nezainteresovana, da crpi moju sposobnost da pamtim imena i mesta, sledim recepte, spuštam se niz stepenice bez ograde, hodam pravolinijski ― da će me ubiti“, prenosi Huffpost.com.
Žena od 44 godine se oseća užasno mladom za krajnju dijagnozu u inače zdravom, aktivnom telu. Prošlo je mnogo vremena otkako me nisu smatrali mladom u medicinskom kapacitetu – bila sam „gerijatrijska“ trudnica.
Ali evo me, mlada i stara, iz minuta u minut gubim život i pamćenje još brže. Na mnogo načina, tokom mnogo godina, trenirala sam sebe da zaboravim sadašnjost onako kako se pojavljuje, ili da je uopšte ne pustim da se registruje.
Ovo je počelo u petom razredu – godine kada je moj tata otišao pod pričom „privremene razdvojenosti“, preduzimajući neophodne korake da započne svoju akademsku karijeru u Kaliforniji. Moja braća, sestra i ja smo polako dolazili do činjenice da više nikada nećemo svi živeti pod istim krovom. Ostali smo na Itaki, mestu na koje nas je moj tata doveo u potrazi za tim kritičnim doktoratom nauka koji mu je otvorio vrata i koji je promenio njegov i naš život. Pošto je potraga završena, cilj je postignut, on je otišao, a ja sam ostala nasukana u istoj kući na dva nivoa u kojoj smo morali da čistimo smrad kućnih ljubimaca koji su tu ranije živeli.
„Ne brini, ovo je privremeno“, obećao mi je tata. Tada sam imala sedam godina. Tamo sam živela do leta pre nego što sam otišla na fakultet.
Naučila sam da živim izvan svog tela ― ili možda duboko u njemu ― želeći da budem nepristupačna. Leto pre srednje škole živela sam sa tatom. Prepuštena samoj sebi, istražila sam šumu i krenula na trke duž prometnih puteva.
Gajila sam odvojenost kao veštinu ― štit od bola, nelagode, izloženosti ― utišavajući čak i zvuk sopstvenog imena koji je vikao niz hodnik.
„Zvala sam te posle petog časa, ali nisi ni podigla pogled“, uzviknula je moja sestra. Nisam se toga sećala. Bila sam previše uvučena u sebe, zatvorena, nesposobna da dešifrujem šta tačno svet misli da nudim i kome.
Ovo razdvajanje se nastavilo, vođeno navikom, a ne željom. Sećam se da sam u subotu uveče na koledžu naletela na grupu za učenje. Iznenađeni prekidom, ali njihov fokus se ipak vratio na knjige dok su postavljali nova pitanja, konsultovali dodatne tekstove, trljali slepoočnice, slegali ramenima, smejali se.
Sećam se da sam poželela da ostanem tamo sa njima i da samo slušam šta su pričali do kasno u noć. Umesto toga, izašla sam se napolje, hodala prema buci, lepljivim podovima i plastičnim čašama podruma bratstva, osećajući se kao da sam hodajuća senka, koja stavlja jednu nogu ispred druge bez želje ili cilja.
Provela sam još jednu deceniju osećajući se podeljeno i nepotpuno, a da nisam napravila nikakve značajne promene da to ispravim. U ranim 30-im, preselila sam se na Floridu da bih prešla u novu kancelariju, uprkos tome što sam želela da ostanem u Njujorku i promenim karijeru. Izolovana, danju sam igrala ulogu kompetentnog menadžera, dok sam noću ležala budna i pitala se kako sam tako skrenula sa puta. Previše sam pila i zaustavili su me zbog vožnje pod dejstvom alkohola. Mislio sam da će me ovo uništiti, umesto toga, to me je nateralo da se suočim i ponovo izgradim svoj život.
Pridružila sam se ženskim grupama i izgradila prijateljstva sa ljudima koje sam mogla da pozovem u kritičnim situacijama. Naučila sam da govorim istinu o tome ko sam i šta mi treba. Promenila sam posao, pa kasnije i karijeru. Prestala sam da verujem da je nešto suštinski slomljeno u meni što se ne može popraviti. Nastanila sam se u Bruklinu.
Udala sam se za čoveka u koga sam se zaljubila godinama ranije kada sam slavila svoj 25. rođendan u irskom pabu na Menhetnu. Naučio sam da dajem iskrene odgovore na suštinska pitanja, kao što su: „Kako si?“ „O čemu razmišljaš?“ „Kako mogu da pomognem?“ Rodila sam dvoje dece koja ispunjavaju moj život radošću i ljubavlju koju nikada sebi nisam dozvolila da imam. Napravili smo porodicu.
A onda, prošlog decembra, izgubila sam sposobnost pisanja. Pokazala sam svom mužu svoje pravopisne greške i besmislene škrabotine na našim prazničnim čestitkama. „Ne znam šta mi se dešava“, jecala sam. Sledećeg dana u hitnoj smo saznali da imam masu u mozgu. Trebalo je još dva meseca da se sazna tačna dijagnoza i još više da shvatim koliko su ovi tumori moćni i nepopustljivi, a moj nije bio izuzetak. Odjednom, ovom telu koje je nekada trčalo maratone i putovalo svetom više se nije moglo verovati da će moju ćerku odvesti u školu ujutro ili uz stepenice u krevet.
Sada, rečeno nam je da imam samo nekoliko meseci života. To je razorno na mnogo načina. Ima toliko stvari koje još uvek želim da uradim ― pešačiti na planinu Kilimandžaro, govoriti tečno francuski. Toliko stvari sam mislila da ću biti ― romanopisac, baka. Toliko životnih trenutaka – Prvo pričešće, kampovi za spavanje, putovanja u inostranstvo. Mislila sam da ću pripremiti svoju decu i pomoći im da se snađu u ovom svetu. Ali ne mogu. Ne sa sigurnošću. Ipak, prihvatam uslove jer to znači da ću biti ovde sa njima – mojom prelepom porodicom – još malo. Ja ću biti sa njima u svetu. Ja ću biti živa u svetu.
I to je ono što sam konačno internalizovao – neverovatan dar ovog životnog putovanja i sposobnost da budem u potpunosti prisutna u njemu, da živim, da volim, da povređujem, da tugujem, da otkrivam. Biti. Jer iako život može biti težak, surov i bolan, ipak je neverovatan. I mi to možemo da doživimo. Moramo to da živimo. Moramo biti usred toga. Da, često je potrebno nešto veoma teško, nešto što menja život, da bi se ovo jasno videlo, ali šta je to što treba videti i znati sigurno.
„Iako život može biti težak, okrutan i bolan, ipak je neverovatan. I mi to možemo da doživimo. Moramo to da živimo. Moramo biti usred toga.”
Nastaviću da želim skoro nemoguće – lek, napredak, deceniju – ali planiram i pripremam svoju decu za sve neizbežnije – gubitak mene. Živeću sa pogledom na ono što sledi – za njih, za sve nas i postaraću se da otelotvorim lekcije za koje se nadam da će oni nositi u sebi.
Ono čemu se nadam za njih, ono što želim da im prenesem i želim da svako ko ovo čita da uzme u obzir je ovo:
- negujte hrabrost i sposobnost da budete u potpunosti prisutni u svom životu, i u radosti i u bolu.
- Neka vas bol i razočaranje, čak i bes – zbog mog propadanja i smrti i svih životnih slomova srca i borbi ojačaju i otvore, a ne zatvore.
- Pronađite one osvetljene sobe ozbiljnog razgovora u noći.
- Istražite svoje istine o tome ko ste i šta želite i šta vam je potrebno.
- Ne dozvolite da decenije prođu samo da biste shvatili da niste bili u potpunosti prisutni i da se ne sećate koga ste dotakli ili voleli.
- Podignite pogled kada vas neko pozove po imenu.
(Stil)