U ispovesti jednog 34-godišnjaka iz Velike Britanije prepoznaće se mnogi. Iako su njegovi roditelji celog života radili i sticali, usput podigli sina i ćerku, pa u penziji odlučili da zarađeno i ušteđeno potroše na putovanja, njemu se ta odluka nije dopala jer ne želi da novac, koji bi on trebalo da nasledi, ‘raspiaju po luksuznim destinacijama’.
Sa svakom novom rezervacijom hotela i avionskih karata postaje sve bešnji i nezadovljniji, zbog čega oseća grižu savesti. Zbog toga je odlučio da podeli svoju priču za „Dejli Mejl“ i čuje da li i drugi imaju slična iskustva i šta kažu stručnjaci.
Njegovu ispovest prenosimo u celosti.
Putovanja u Njujork, na Kostariku i Tajland
„Rezervisali smo vilu sa bazenom“, kaže mi majka, listajući iotografije prelepe stare italijanske seoske kuće sa pogledom na maslinjake.
„Samo za vas dvoje?“, pitam. „Ili vam se neki prijatelji pridružuju da podelite troškove?“
I sa svakim izletom u Provansu, sa svakim luksuznim izletom na Tajland, u Njujork ili Kostariku, bojim se da kažem da postajem sve ogorčeniji.
Nije prijatno priznati, ali činjenica je da njihova putovanja iz snova ‘crpe’ moje nasledstvo.
„Kao siromašni 34-godišnji milenijalac na neverovatno skupom tržištu nekretnina, oslanjam se, u nekoj fazi, na njihovu pomoć. Ali sve što vidim je da se moj novac troši na dugom putovanju na Bali“.
S obzirom da su mnogi moji prijatelji u sličnoj poziciji i da su troškovi života visoki, pitanje koje nas muči zbog generacijskog jaza je sledeće: Ko je sebičan? Mi, zato što želimo da oni uštede svoj novac da bismo ga jednog dana imali? Ili oni, što su sve to tako slobodno potrošili na sebe?
Prvo sam pomislio – neka, neka u kasnim 60-im provedu nekoliko lepih odmora, pre nego što postanu pravi penzioneri kod kuće. Međutim, problem je taj što se puovanja nisu zaustavila na jednom ili dva. Nisu se zaustavila ni na tri, četiri.
Pet godina kasnije, moj telefon je preplavljen fotografijama ribarskih čamaca sa Tajlanda. Mamina drugarica se tamo doselila pre nekoliko godina, pa je pomislila: ‘Zašto da je ne poseti?’
Sa 34 godine i dalje iznajmljujem stan i živim skromno. Da li je užasno misliti na novac koji troše na putovanja kao da je već moj?“, ispričao je anonimni muškarac za „Dejli Mejl“.
Dvoje od petoro dece negoduje što roditelji troše nasledstvo
Prema istraživanju koje je sprovela jedna kompanija za upravljanje bogatstvom pod nazivom „Moneyfarm“, dvoje od petoro odrasle dece oseća da im ‘krv ključa’ od ideje da njihovi roditelji troše svoju ušteđevinu na luksuzna putovanja.
Među odrasle ljude uzrasta između 35 i 50 godina, 40% smatra da bi roditelji trebalo da im daju nasledstvo (u poređenju sa 25% starijih od 65 godina) — a 20% se već raspravljalo sa njima oko toga šta će, kome i koliko ostati.
(Žena)