Ešli Hodo je preživela teške opekotine trećeg stepena u ranom detinjstvu
Ismevanje u školi i teško detinjstvo dovode do pokušaja samoubistva
Ešli Hodo imala je samo 14 meseci kada je zadobila opekotine trećeg stepena na 30 odsto tela.
Lekari su učinili čudo i uspeli su da je spasu, ali je veći deo detinjstva provela u bolnicama u neopisivim bolovima, a imala je i više od 70 operacija transplantacije kože.
Kada je napunila 15 godina saznala je šokantnu istinu o onome šta joj se stvarno desilo koja peče više od svih njenih ožiljaka.
Ešli Hodo je svoju brutalno bolnu ispovest o svojojv majci i užasnim opekotinama napisala za britanski Daily Mail, a mi vam je prenosimo u celosti:
„Do svoje desete godine, svake noći sam imala isti užasan san. U njemu sam bila mala, sedela na kuhinjskom pultu, dok me je majka podizala i iznenada bih osetila neopisiv bol i strah…
Pre nego što bih se osvestila u bolnici, s medicinskom sestrom koja me posmatra odozgo. Uvek bih se budila vrišteći, a moja tetka Ronda bi utrčavala u sobu da me umiri.
Nisam tada znala, ali to nisu bili snovi – bile su to uspomene.
Detinjstvo mi je uglavnom prošlo u bolnicama. Kada sam imala samo 14 meseci, zadobila sam teške opekotine trećeg stepena na više od 30 odsto tela – najviše na leđima i rukama.
Do svoje pete godine prošla sam kroz brojne transplantacije kože i operacije. Svakih šest meseci, ispod mojih ožiljaka su mi ugrađivali kesice sa fiziološkim rastvorom kako bi istegli novu kožu dok raste.
Bol je bila nepodnošljiva, ali su medicinske sestre bile moje spasonosne figure. One su mi bile porodica, jer nisam viđala ni majku, ni svoju osmogodišnju polusestru Kortni.
Moj otac bi povremeno dolazio, ali nije mogao da podnese da me gleda kako patim. Sećam se njegovih suza svaki put kada bi me posetio.
Tako sam, nakon izlaska iz bolnice, završila kod tetke Ronde, njegove sestre. Pitala bih je gde mi je majka i zašto ne živim sa ocem, ali ona nikada nije htela da mi kaže.
„Tvoja majka je luda,“ samo bi mi nekad uzdahnula.
Sa 15 godina saznala istinu
Osećala sam da postoji neka strašna tajna. Kako sam odrastala, postajala sam sve znatiželjnija o tome kako sam se povredila.
Ubrzo sam shvatila da to nije bila obična nesreća ili požar u kući, ali nisam znala istinu.
Sa 15 godina, nakon svoje 72. operacije, odveli su me na sastanak sa advokatom.
Naslutila sam da je u pitanju nešto vezano za moju majku, ali nisam bila spremna za ono što ću čuti.
„Ešli, ima nešto što moram da ti kažem,“ rekao je advokat. „Kada si bila beba, tvoja majka te je stavila u rernu. Tako si dobila opekotine.“
Majka me je stavila u rernu?
„U zatvoru je od tada,“ dodao je. „Ali sada ima saslušanje za uslovnu kaznu i moraš da odlučiš da li će biti puštena.“
Bila sam u šoku. On je zatim preda mnom rasprostro slike male devojčice – mene – sa strašnim opekotinama po celom telu. Nisam mogla da izdržim. Briznula sam u plač i pobegla iz prostorije.
U novinskim člancima pisalo je da je moja majka, u junu 2002. godine, izvadila rešetke iz rerne, uključila grejač na više od 300 stepeni i stavila me unutra, glavom napred.
Kako je mogla to da mi uradi?
„Treba da ostane u zatvoru“
Tokom suđenja, veštaci i tužioci su utvrdili da je bila potpuno uračunljiva. Njen motiv? Ljubomora. Bila je ljubomorna na pažnju koju mi je otac pružao.
Priznala je pokušaj ubistva i u avgustu 2003. osuđena je na 25 godina zatvora. Sada je, međutim, imala priliku da izađe.
Na saslušanju za uslovnu kaznu, prvi put posle mnogo godina, srela sam svoju sestru Kortni. Ona je želela da naša majka bude puštena iz zatvora, tvrdeći da je tada bila psihički bolesna. Drhtavim glasom, ustala sam i rekla:
„Mislim da bi Melisa trebalo da ostane u zatvoru još nekoliko godina. Ne verujem joj u blizini dece.“
Uslovna joj je odbijena.
Nakon toga, odlučila sam da joj napišem pismo i pitam je zašto mi je to uradila. Nikada nije odgovorila.
„Pokušala sam da se ubijem“
Život mi nije bio lak. U školi su me ismevali jer sam ranije govorila da sam zadobila opekotine u požaru. Zvali su me „skar-fejs“ i govorili mi da me majka nikada nije želela.
Nisam izdržala. Pokušala sam da se ubijem.
Počela sam da živim sa ocem, što je u početku bilo čudno jer smo jedno drugom bili potpuni stranci. Vremenom smo se zbližili dok mi je pokazivao kako da radim različite zanatske poslove. Jednog dana mi je ispričao istinu.
„Spavao sam na kauču kada su me probudili vaši vrisci. Utrčao sam u kuhinju i video te u rerni. Izvukao sam te, koža ti je od vrućine spadala.
Samo sam te stavio u krilo i odjurio u bolnicu.“
Bilo mi je jasno zašto mi se te scene stalno vraćaju u snovima. Iako sam tada imala samo 14 meseci, sećanje je ostalo u meni.
Godinama kasnije, napisala sam joj još jedno pismo. Ponovo nije odgovorila.
„Volela bih da si umrla“
Moj život je išao dalje – završila sam fakultet, postala medicinska sestra, osnovala porodicu. Imala sam supruga Entonija i dvoje dece, Bruklina i Kejden.
Ali u januaru ove godine, dogodilo se nešto što me je još jednom prodrmalo do srži.
Majka me je pozvala iz zatvora.
„Samo sam htela da vidim kako si,“ rekla je slatkim glasom. Počela je da priča o tome kako ćemo „ići u kupovinu zajedno“ kada izađe.
„Ne, to se neće desiti,“ rekla sam hladno.
U tom trenutku, njeno pravo lice je izašlo na videlo.
„Znaš šta? Volela bih da si umrla!“
Spustila sam slušalicu. Njena „maska“ ljubazne majke pala je u sekundi.
Sada sam saznala i da će 2026. biti premeštena u poluotvoreni zatvor, a 2027. će biti puštena na slobodu. Plašim se šta će uraditi kada ponovo bude na ulici.
I dalje imam noćne more. Moji ožiljci zatežu, koža će mi uskoro popucati i biće mi potrebne nove operacije.
Ali znam jedno – preživela sam. I nikada neću dozvoliti da me ona ili bilo ko drugi slomi“,zaključila je Ešli u svom tekstu.
(Žena)