Na društvenim mrežama pojavila se objava Maria Mihaljevića, hrvatskog pesnika, radijskog voditelja, novinara, tekstopisca i kompozitora zabavne muzike, koji govori o odnosu tokom rata dvojice kumova – Srbina i Hrvata.
U vihoru rata, kada su se rodbina, prijatelji i kumovi neretko gledali preko nišana, jedan Srbin i jedan Hrvat, kumovi, držali su jedan drugom leđa. Kada je njegov kum Hrvat morao da pobegne za Zagreb sa porodicom, Srbin je našao način da njegovu imovinu sačuva, a prihod mu je slao svakog meseca i to u visini od 2.000 nemačkih maraka.
Na taj način, muškarac iz Hrvatske i njegova porodica, izdržali su teške ratne godine i što je najbitnije, sačuvali su prijateljstvo, kumstvo i čoveka u sebi. Ovu neobičnu priču o ljudima velikog srca, zabeležio je hrvatski novinar Mario Mihaljević, koji je nakon godina ćutanja, priču napisao, a zatim je objavio na društvenim mrežama.
Poseta Kninu dovela do velikog otkrića
Objavu prenosimo u celosti:
“Pre petnaestak godina službeno sam dosta putovao. Po celoj Hrvatskoj. Putovao sam starim putevima. A ako sam išao u Dalmaciju onda sam uvek išao kroz Knin. A ako sam se zadržavao na spavanju uvek sam spavao u privatnom hotelu u Kninu. Ne, ne zbog luksuznih soba ili što sam hteo da uštedim HRT-u, ali ugodno sam se osećao tamo gde mogu ujutru da naručim tursku kafu, hranu kao kod kuće i tufahije koje su bolje i od onih u Sarajevu. Barem mi se tako činilo.
Jasno, sa gazdom sam se i nekako malo – pomalo zbližio.
Pitao sam ga tako jednom uz kaficu kada je izgradio hotel.
– Još tamo pre rata – odgovorio mi je.
– A za vreme rata, šta je bilo? – jasno da me je zanimalo.
Kum Srbin čuvao hotel tokom rata i slao mu novac
– Uselio se kum Srbin. Čuvao mi hotel…..haha – reče gazda, a mene iznenadi kako mu u glasu nisam čuo nikakav sarkazam, niti ljutnju, a znao sam za slučajeve da su kumovi jedni drugima popalili kuće. Kako je ko osvajao.
– I jeste ljuti na njega? – upitah začuđeno.
Gazda mi se na to približi i stavivši ruku na usta poče da mi priča kao oni teniseri u dublu koji se dogovaraju da protivnik ne shvate:
– Celo vreme rata, ali celo vreme, on mi je slao po 2.000 nemačkih maraka mesečno za najam. Uvek je neko, ne znam kako je našao načina, doneo meni ili mojima u Zagreb tačno kao sat tu najamninu. Živeo sam od toga u izbeglištvu. I ja i moji. Pomagao sam i prijateljima. Nikad mu to neću zaboraviti.
Ostadoh bez reči.
Samo mi je suza kanula na sto.
I sada su mi dve u očima dok ovo pišem.
Ali onda se probudio novinar u meni.
Zbog straha za živote nisu pričali nikome
– Idem po magnetofon da ovo snimimo – rekao sam.
– Ne dolazi u obzir, ovo je bilo za vaše uši. Kada bismo to objavili j….. bi mene naši a njega njegovi. Ne smem to nikome od nas da priuštim.
Došlo mi je da kričim, vrištim, lupam……
Nisam to tada učinio.
Pa koristim priliku sada.
Pitajući se kakvi smo mi tu ljudi da se ljudskosti bojimo? Nismo se takvi rodili. Ali takvima su nas učinili.
Ko?
To ćete morati da odgovoriti sami.
Ko nas je to podelio na “naše” i “njihove”, pa da ih proteramo zauvek iz naših života.
Ja znam a znate i vi.
Ako se usudite da priznate.”, napisao je on u svojoj objavi na Fejsbuku pre sedam godina, ali je usled jačine priče ona opet aktualizovana.
(Blic)