Prelazak od sposobne žene u tridesetim, sa stalnim poslom i dvoje neverovatne dece, do odvratne stvari koja je živela u krevetu šest meseci uzastopno, slomilo me je na način od kojeg se nikada nisam oporavila. Iz mraka svoje spavaće sobe, raznih bolničkih soba, ili samo iz ponora mojih misli, posmatrala sam život oko sebe.
U julu 2014. Mindi Boston probudila se sa trzajem ruke. Gledala je kroz mali otvor iznad glave u nebo. Otvor je bio baš mali, nebo čudno. Napolju je bio vruć dan, a osećala je kao da ima 100 stepeni. Teško je disala i bila je znojava. Deca su bila u školi, starije na koledžu, drugo u srednjoj školi. Muž je bio na poslu, ali se kasnije ispostavilo da je jurio u kolima ka bolnici. Borila se za život. Upravo je napunila trideset osam.
Agonija trajala mesecima
U tom trenutku Mindi je shvatila da umire. Sedam dana pakla samo se nastavljao. Sepsa joj je promenila život iz korena.
“Budila sam se mutnih očiju i suvog grla, sa panikom u mislima. U trenutku sam bila pribrana da mi objasne da sam dobila sepsu posle operacije”, kaže Mindi.
Navodi da većina ljudi koji prežive iskustvo bliske smrti opisuje ga novi početak života.
“To nije bilo moje iskustvo preživljavanja. Imala sam rane po telu. Trebalo je nekoliko meseci da moje telo zaceli, moj um se nikad nije do kraja oporavio”, iskrena je.
Nekoliko meseci pre tog dana u kolima hitne pomoći, Mindi je bila u zenitu – deca su bila uspešni đaci, imala je odličan posao i ljubav svog života pored sebe. Imala je toliko planova za koje je bila sigurna da će se ostvariti.
Ceo život joj se promenio u dva meseca
“Samo šezdeset dana kasnije, moja majka, novi muž i ćerka tinejdžerka su me naizmenično kupali i vodili u toalet”, seća se.
Život je bio završen za nju. Njena trauma je naučila da živi kao da umire.
“Kada sam se probudila, znala sam da mi je data druga šansa. Rešila sam da nikada više neću uzimati ni jedan dan zdravo za gotovo. Dok su drugi iskustva bliske smrti doživljavali kao katalizator da žive radosno, ja sam postala svesna da postoje mnogo gore stvari od smrti — poput preživljavanja. Strah, bes i stid su prevladali. Jedna od fraza koju sam više puta čula tokom oporavka bila je prihvatanje „nove normalnosti”. I dan-danas me ježim od tih reči.”, prisećala se Mendi.
I dalje se privikava na novo normalno
Mindi je ispričala kako joj je život drastično promenjen nakon komplikacije tokom rutinske operacije, koja je dovela do unutrašnjeg krvarenja, sepse i niza hitnih intervencija.
“Želela sam svoje staro normalno i trebale su mi godine da prihvatim da je to u stvari nestalo. Kao i dom mog detinjstva, prestao je da postoji osim u sećanju. Nijedna količina lekova ili rehabilitacije ne bi vratila osobu kakva sam ranije bila. Postala sam ogorčena i negativna, ljuta na doktore, ljuta na svog muža što mi je spasao život, ljuta na svoje telo što me izneverilo. Svaki aspekt mog života se promenio”, priča ona.
Oporavak je bio težak, kao i prilagođavanje situaciji u kojoj se našla.
“Glavobolje su mi prešle od manjih smetnji do hroničnih, svakodnevnih, mučnih događaja koji su me sputavali danima ili nedeljama. Čak i kada su mi hirurški ožiljci zacelili, moje telo je i dalje bilo polomljeno i bolno, zbog čega su bile potrebne godine terapija raznih. Psihički, borila sam se sa svime što su promene značile, od gubitka nezavisnosti do pada samopoštovanja,” rekla je Mindi.
Ponosna što je preživela
Pokušaji povratka na posao bili su neuspešni, jer je telo nije pratilo, a nakon više operacija i dve godine oporavka, odlučila je da se povuče u penziju sa 40 godina.
“Shvatila sam da je moj stari život zauvek nestao, ali sam imala priliku da se ponovo izgradim. Ponosna sam na to ko sam postala, ne zato što sam imala izbora, već zato što nisam imala izbor. Ja sam preživela,” zaključila je na kraju razgovora.
(Blic)