Svet je čuo za Černobilj i Fokušimu, ali je istina o trećoj velikoj nuklearnoj katastrofi skrivana 20 godina. Tek posle dve decenije od te katastrofe jedan naučnik otkrio je šta se desilo.
Nedavno je obeležena 33. godišnjica černobiljske nuklearne katastrofe. Osim Černobilja, svet u novije vreme pamti i nuklearnu katastrofu u Fokušimi, posle potresa i razornog cunamija koji je usledio posle toga i koji je zapravo direktan krivac za tragediju. No, navedene dve nuklearne katastrofe, iako su najveće zabeležene u mirnodopsko vreme, nisu i jedine, a odmah iza njih nalazi se jedna za koju je malo ko i čuo.
Ona se dogodila u Sovjetskom Savezu (SSSR). Reč je o kištimskoj nuklearnoj katastrofi, koja je zapravo prva velika posleratna nuklearna katastrofa. Kištimska nuklearna katastrofa dogodila se 29. septembra 1957. godine u fabrici za proizvodnju plutonija Majak, u mestu Ozjorsk pored Kištima u ruskoj oblasti Čeljabinsk. Majak je proizvodio plutonijum za program nuklearnog naoružanja SSSR, a Ozjorsk, čije je originalno ime bilo Čeljabinsk-65, nije bio ucrtan ni na jednoj karti u to vreme.
U fabrici je odjeknula snažna eksplozija, nakon što je rashladni sistem jednog od magacina radioaktivnog otpada otkazao. Da stvar bude gora, kvar na magacinu nije ni primećen, sve dok nagomilana toplota nije pod pritiskom dovela do eksplozije 70 tona nuklearnog otpada, zajedno sa suvim nitratom i acetatskim solima.
Fabrika Majak radila je tek deset godina i imala je za to vreme više manjih nesreća pre katastrofalne eksplozije koja je procenjena na snagu ekvivalentnu 70 do 100 tona TNT, odnosno oko 10 puta jačom od najjače atomske bombe upotrijebljene u Drugom svetskom ratu.
Takva eksplozija je poput pera oduvala poklopac rashladnog rezervoara za nuklearni otpad, koji je sam težio neverovatnih 160 tona. To je, naravno imalo kao posledicu nesmetano širenje radioaktivnog materijala u atmosferu. Neverovatno je da u samoj ekploziji u fabrici niko nije poginuo.
Područje veće od 50.000 kvadratnih kilometara oko fabrike ostalo je u većoj ili manjoj meri radioaktivno, a prozvano je „radioaktivnim tragom istočnog Urala“. Na istom području tad je živelo 270.000 ljudi, a posle eksplozije evakuisano ih je 12.000 i to bez zvaničnog objašnjenja. Severoistočni vetar nosio je radioaktivne čestice vazduhom oko 10 sati poslen eksplozije na područja udaljena i do 320 kilometara od Majaka.
Sva područja kroz koja i preko kojih je prošao taj vetar, proglašena su kontaminiranim, a većinu radioaktivnih čestica činili su smrtonosni stroncijum-90 i cezijum-137. Vreme propadanja stroncijuma-90 je 28 godina, a cezijuma-137 30 godina. Isti radioaktivni elementi su bili najvećim delom čestice koje su se širile vazduhom i posle nuklearnih katastrofa u Černobilju i Fukušimi. Posle kištimske nuklearne katastrofe područje od tek 800 kvadratnih kilometara proglašeno je službeno neupotrebljivim narednih 30 godina. Ukupno 22 sela su kontamnirana radioaktivnim česticama.
Zbog vela tajne oko fabrike Majak, službeni podaci o žrtvama te nuklearne katastrofe ni dan danas nisu poznati, ali prema nekim izvorima od posledica zračenja u 32 godine posle te nesreće umrlo je 8.015 ljudi.
Tek deset meseci posle katastrofe, u zapadnim medijima mogao je da se pročita poneki šturi tekst o katastrofalnoj nesreći i radioaktivnom oblaku iznad SSSR i susednih država. Godinu dana posle toga, odnosno u martu 1959. bečki Di prese objavio je prve detalje o nuklearnoj katastrofi, ali i ti detalji su otkrili vrlo malo o razmerama onog što se dogodilo.
Pravu istinu svetu je nakon punih 20 godina otkrio tek sovjetski naučnik i disident Žores Medvedev u naučnom časopisu Nju saintest 1976. godine. Ubrzo njegovu priču potvrdio je i profesor Leo Tumerman, bivši šef laboratorija za biofiziku na moskovskom Institutu za biologiju Engelhardt.
Zanimljiv podatak je da je i američka CIA znala za eksploziju u Majaku od 1959. godine, ali su odlučili da ne dižu halabuku oko toga u javnosti, kako bi sprečili eventualne posledice ako se i SAD dogodi slična nesreća, obzirom da je i njihova nukelarna industrija tad bila još uvek u ranoj fazi razvoja. Tek 1989. godine, u vreme dok je SSSR vladao Mihail Gorbačov, Sovjeti su pomalo počeli da deklasifikuju dokumente vezane za kištimsku nuklearnu katastrofu.