Sveće i kandila sa uljem su se upotrebljavali u crkvama još u davno vreme. Naredba da se napravi svetiljka od čistog zlata sa sedam kandila je jedna od prvih koju je Gospod dao Mojsiju (Ish. 25, 31-37).
Sveće su palili i sveti apostoli, i prvi Hristovi sledbenici, kada su se okupljali noću radi propovedi Božije reči, molitve i lomljenja hleba. O tome se govori u knjizi Dela svetih apostola: “I bijahu mnoge svijeće gore u sobi gde se bijasmo sabrali” (Dela XX, 8).
U prvim vekovima hrišćanstava za vreme Bogosluženja su se uvek palile sveće i ta praksa je ostala takva do današnjih dana. Sveće se pale kako bi razgnale mrak i prosvetli um svetlošću Hristove istine.
Zašto se pale sveće?
S jedne strane je za to postojala potreba: hrišćani, gonjeni od mnogobožaca, su se radi Bogosluženja udaljavali u podzemlja i katakombe, a ona su uglavnom služena noću, te se nije moglo bez svetiljki. Ali sa druge strane i ono što je najvažnije, svetlost je imala duhovni značaj.
„Kod nas se Bogosluženje nikada ne služi bez svetiljki“, govorio je učitelj Crkve Tertulijan, „ali ih mi ne koristimo samo da bismo razgonili noćnu tamu, – jer Liturgiju služimo pri dnevnoj svetlosti, već radi toga da bismo pomoću njih izobrazili Hrista – nesotvorenu svetlost, bez koje bismo i u sred bela dana lutali u mraku“.
Simboličko značenje sveća, svećnjaka, kandila i svetlosti u crkvi
Svetlost u pravoslavnoj crkvi izobražava nebesku Božansku svetlost. Ona takodje označava i Hrista kao Svetlost svetu, Svetlost od Svetlosti, Svetlost istinsku, Koja prosvećuje svakog čoveka, koji dolazi u svet. Spoljna svetlost je puštana u unutrašnjost crkve samo kao odraz nematerijalne svetlosti, i to u veoma ograničenoj količini.
Svetlost u užem smislu u crkvenom poimanju predstavlja samo Božansku svetlost, Hristovu svetlost, svetlost budućeg života u Carstvu Božijem. Time je određen i karakter unutrašnjeg osvetljenja crkve. Ulje, kao i vosak, takođe označava čistotu i iskrenost čoveka u njegovom poklonjenju Bogu. Ali ulje ima i svoje posebno značenje. Jelej je ulje plodova maslinovog drveća, maslina. Gospod je još u Starom Zavetu naredio Mojsiju da kao žrtvu Bogu prinosi čisti jelej bez taloga.
Kandilo, koje visi ispred ikone, simbolizuje drevni ognjeni stub, koji je po noći izveo Izrailj. Sveće, koje gore na svećnjaku, postavljene oko kandila, podsećaju onoga koji se moli na kupinu, trnov grm, koji je goreo, ali nije izgoreo, i u kome se Bog javio Mojsiju. Kupina, koja je gorela a nije sagorevala je posebno bila praobraz Majke Božije. Sveće, koje su postavljene po pravilnim krugovima, označavaju kola koja su uznela svetog Iliju, a sami krugovi izobražavaju točkove tih kola.
Paljenje sveća u crkvi je posebno delo, koje je tesno povezano sa pojanjem pesama i sveštenodejstvima. Na svakodnevnim Bogosluženjima, kada se u svim molitvama izražava samo jedno: pokajanje, skrušenost i tuga zbog grehova, i osvetljenje je minimalno: ponegde gori usamljena sveća ili kandilo.
Gde za žive, a gde za mrtve
Često vernici pitaju gde se pale sveće za „žive“,a gde za „mrtve“. To pitanje Crkva je odredila rečima „Svi su živi i svi su jedno u Hristu Isusu“. To znači da nema razlike gde ćemo paliti sveće za zdravlje i spasenje,a gde za upokojene, jer nema mrtvih u Gospodu.
– Uobičajeno je i to nije pogrešna praksa, da se na gornjim čiracima pali za zdravlje i spasenje bližnjih, a na onim donjim, za pokoj duša-objašnjava Nikolić.
Preporuka je da se uzimaju sveće od od čistog voska. Bolje je upaliti jednu voštanicu za sve, nego više parafinskih sveća za svakog za koja se molimo.
Kada se sveće pale
– Sveće palimo u hramovima u spomen svetitelja i ugodnika Božjih i ištemo njihovo molitveno posredovanje, za nas i naše bližnje, pred Prestolom Božjim. Sveće palimo u hramovima i za sebe i za svoje bližnje, žive i upokojene, i sa molitvom Bogu za zdravlje i spasenje nas, naših živih ukućana, srodnika, prijatelja, itd, kaže protojerej Milan Ristivojčević i nastavlja:
– Takođe, sveće palimo za upokojenje duša dragih nam upokojenih. Pritom, treba da vodimo računa da paljenjem sveća ne remetimo tok bogosluženja, da ne odvraćamo pažnju drugih i samih sebe od sadržaja i toka bogosluženja. Najbolje je da u hram dođemo pre početka bogosluženja da bismo upalili sveće, molitveno se setili onih za koje sveće prislužujemo, a potom aktivno, neometani i ne ometajući druge, učestvovali u bogosluženju.
– Sveće i kandila palimo i u svojim domovima, o krsnoj slavi, o praznicima, u toku vršenja molitvenog pravila. Palimo ih prilikom upokojenja naših bližnjih, kao i na grobovima naših upokojenih srodnika, prijatelja, poznanika… Osim što su simvoli večne božanske svetlosti, sveće i kandila su i naša žrtva na blagougodni miris Gospodu, pa treba nastojati da oni budu od prirodnog materijala (sveće od čistoga pčelinjeg voska, a kandila sa prirodnim maslinovim uljem). Sveće je poželjno paliti svaku pojedinačno za svako ime, a njihova veličina uopšte nije bitna.
Pravilno paljenje
Kad god palimo sveću (slavsku, božićnu, vaskršnju, za zdravlje živih ili za pokoj duša umrlih), pre nego je upalimo obavezno treba da se pomolimo Bogu, direktno ili preko Svetog u čiju uspomenu ovu žrtvu prinosimo. Pre nego je upalimo prekrstimo se i poljubimo sveću, na taj način iskazujući ljubav i poštovanje.
– Svakoj upaljenoj sveći prethodi, dakle, molitva Bogu, potsećanje na ličnost kojoj sveću namenjujemo, obično celivanje sveće i paljenje. A to da li ćemo upaliti manju ili veću sveću, da li ćemo upaliti samo jednu sveću i pomoliti se Bogu za celu našu porodicu ili sve upokojene srodnike i prijatelje, ili pak svakome ponaosob, zavisi često i od naših mogućnosti ili prostora u kome se sveće prislužuju, kaže otac Dušan.
(Espreso / Srbija danas)