Popustljivost, prezaštićenost, prevelike ambicije. Sve to prati vaspitanje dece danas. U komenatrima roditelja o različitim disksuijama ovih dana najčešće se pominje „da se izgubio autoritet roditelja“.
Rešenja koja se predlažu su veoma različita ali se neretko može čuti da treba vratiti „stare“ metode vaspitanja. Kako se uspostavlja roditeljski autoritet, koliko je važan za vaspitanje dece, šta se dešava kada nema tog autoriteta, šta treba znati o današnjem vaspitanju dece i koje metode daju najbolje rezultate? O tome za žena.rs govori psiholog Marina Nadejin Simić.
„Granice u vaspitanju moraju da postoje, ali granice nisu isto što i strogost. Roditelj mora da prati dete, u smislu da prati u kom smeru se odvija razvoj deteta, koje vrednosti ono zastupa, sa kakvom decom se druži, kakva su njegova interesovanja pod kojima se podrazumevaju razne stvari, na primer video-igrice. Ako dete tri, četiri sata dnevno igra nasilne video- igre, ne mora, ali može da se pojavi problem. Pod granicama se upravo podrazumeva i ograničavanje vremena koje dete provodi na internetu, ali i praćenje onoga što gleda, na primer na Jutjubu, koje osobe prati. Među tim osobama ima onih koji šalju ne samo pogrešne već i destruktivne ideje, mlađi uzrast odnosno niži razredi osnovne škole takođe prate takav sadržaj. Roditelji koliko god bili digitalno pismeni moraju da se angažuju da prate te aktivnosti i da pričaju sa decom. Mi ne možemo decu izlovati od toga i ne treba to da radimo. Moraju da znaju sve što se dešava oko njih. Kad kažem sve, mislim u nekoj razumnoj meri i u skladu sa uzrastom“, kaže nam psiholog.
Razgovor nikako ne treba da se odvija na nasilan način u smislu da se osobi koja objavljuje neprimeren sadržaj dodeljuju pogrdne reči već da se priča o ispravnijim modelima ponašanja.
„Roditelji treba da na decu prenesu zrelost, mudrost i iskustvo. Ne treba da prepuštaju deci da sama usvajaju sadržaje i da sama donose odluke šta je dobro, a šta nije dobro“, napominje.
„NE IMPLUSIVNA KAZNA VEĆ DOGOVOR“
„Granice su pravila, nije reč o nečem apstraktnom. To su pravila koja se poštuju, ta pravila ne moraju da budu rigidna u smislu „ne smeš ovo“, ali kod stvari kao što su bezbednost, zdravlje dece, granice se postavljaju i tu nema pregovaranja. Ne možete sa detetom da pregovarate o njegovom zdravstvenom stanju, odnosno ako treba da ide kod lekara. Ja sada malo banalizujem stvari kako bih dočarala suštinu. Ali postoje stvari koje su važne i gde nema pregovora, jer dete ne može da odluči zato što nema znanja i iskustva. Jako je bitno da roditelj uspostavi takva pravila i da od tih pravila ne odstupa“, objašnjava i dodaje.
„Psiholozi kažu da su sankcije poslednji instrument vaspitanja, koji govore o tome da nismo uspeli na drugačiji način. Dete treba da bude upoznato sa posledicama onoga što radi i ima pravo da odluči. Na primer, roditelj kaže: „Nećeš danas da uradiš domaći zadatak, u redu, razgovaraj sutra sa učiteljem/com ili nastavnikom/com. Tri neurađena domaća zadatka, i biće ukinuta neka privilegija na kratko“. Ne treba to da budu drastične mere? Kako deca postaju odgovorna? To što ja pričam svom detetu da nešto nije u redu, pa nakon toga ne preduzimam bilo šta ako ono uradi ono što nije u radu ili ga malo izgrdim – ono to odsluša ili ne odsluša i radi po svome. Mora da oseti posledice toga, ali nije reč o implsuivnoj kazni nego o dogovoru“, ističe.
Preporuke se odnose generalno, kada je reč o savetima u odnosu na aktuelnu situaciju, više o tome u nastavku teksta.
Savet psihologa je i da roditelji detetu daju određen vremenski rok da uradi ono što bi trebalo odnosno da ispuni svoje obaveze. Dozvoljena su naravno određena odstupanja u skladu sa okolnostima ali ukoliko to ne uradi, treba da usledi posledica- na primer, „bez interneta i video-igrica neko vreme“. Posledica treba da se odnosi na ono do čega je detetu stalo.
„Roditelji vrlo često kažu da deci ni do čega nije stalo. „Baš ih briga“. To nije tačno, svakom detetu je stalo do nečega. Kada učimo deci odgovornosti, ne radi se samo o priči o vaspitanju nego o razvijanju određenih osobina koje će im biti neophodne za život, učimo ih da budu odgovorna tako što imaju svoja prava ali obaveze. Dete unapred mora da zna da može doći do određenih posledica i ponovo naglašavam, ne kazni i sankcija nego posledica“.
Ako nema tih pravila, pa roditelj dođe umoran kući i kazni dete, ono to doživljava kao osvetu i loš čin. Ako mu je unapred rečeno kakve su posledice određenog ponašanja, šta treba a šta ne treba da radi, ono to doživljava kao dogovor.
„Možete da sa detetom napravite i neku vrstu ugovora, što ona dobro prihvataju jer se osećaju odraslim pa da ima kažete- moje je da uradim to i to, a tvoje da uradiš to i to. Odrede se razumni rokovi, detetu možda neće uvek bit najprijatnije sa tim dogovorom, mnogo je lakše raditi neke stvari nekažnjeno, ali život ih neće maziti i u životu postoje pravila i u jednom momentu, kada odrastu, roditelji neće moći da im pomognu“, napominje.
„POPUŠTAJUĆI STIL VASPITANJA POTPUNO POGREŠAN“
Jedan od problema vaspitanja današnje dece jeste popustljivost. Psiholog kaže da se to naziva permisivni ili popuštajući stil vaspitanja – radi se o modernom vaspitanju gde granica skoro da nema.
„Posledice takvog vaspitanja su deca koja neće biti pripremljena za život. Popuštajući vaspitni stil stavlja dete u centar pažnje. Naravno, deca se vole najviše na svetu ali nije ovde reč o ljubavi već o obavezi i odgovornosti roditelja da pripremi dete za život. Svaki roditelj to i želi. Ne govorim da li roditelj ima dobre namere ili ne, ali dete mora da se nauči ponekad i nekoj nelagodnosti, tome da neće uvek biti uspešno, da će nekad doživeti poraz, da će ih neko uvrediti. Sve je to deo života. Svi bismo mi voleli da zaštitimo decu od svega toga, ali ih treba učiti kako da reaguju na adekvatan način. Moramo da naučimo decu kako da izađu na kraj sa problemima koji će doći kasnije, i to se prenosi od osnovne, srednje škole do fakulteta pa do privatnog i profesionalnog života. Deca koja se vaspitavaju tako što im se u svemu popušta nisu spremna za život i to je veliki problem pre svega za dete, budućeg mladog čoveka“, dodaje psiholog Marina Nadejin Simić.
KAKO SE IZGUBIO AUTORITET RODITELJA
„Možda je reč o spekulaciji, ali mnogo roditelja je imalo stroge roditelje u onom tradicionalnom smislu koji su razmišljali na sledeći način: „Neću da ga mazim, ljubim, „pokvariću“ dete, nema razloga“. Tu je i ona praksa. Skuva se jelo pa dete kaže ako ne voli pasulj ili bilo koje drugo jelo, a roditelj mu odgovori- poljubi pa ostavi. To je bio način vaspitanja, a danas roditelji kažu- hajde, sad ću da ti skuvam nešto drugo“. Ranije se govorilo- ili jedi ili ostani gladno do sledećeg obroka. Roditelji koji su tako vaspitavani odlaze u drugu krajnost, pa puštaju deci da radi šta god žele, da se osećaju komforno. Deca naravno žele da se osećaju tako. Ali takvim vaspitanjem gube autoritet. Ako kod roditelja sve može, onda se roditelj ne piozicionira kao osoba koja definiše određena pravila.
Treba naglasiti da nikako ne treba ići ni u drugu krajnost – „vaspitanje“ nikako ne treba da se odvija sa fizičkim kaznama, time se detetu šalje poruka da je to u redu, da je u redu da fizički maltretira drugare. Deca zaista to tako osmišljavaju“.
NE PRIPREMAMO DECU ZA ŽIVOT
Sa psihologom smo razgovarali o dve karakteristike modernog roditelsjtva, prva je da roditelji previše štite svoju decu, od svega.
„Nekada ga morate pustiti i da padne, naravno ne treba da se radi o bilo čemu što može da ugrozi dete. Ali mora ponekad da na teži način nauči neke stvari. Posmatram neke apsurdne situacije, roditelji dopuštaju deci da uvek pobeđuju u društvenim igrama, pa ako izgubi, ono plače. Ode u školu gde neki vršnjaci neće pristati da ono uvek pobeđuje i dođe kući očajno jer je odjednom postalo „gubitnik“. To je primer kako ne pripremao decu za život. Svi smo ponekad popustili detetu u nečemu, ali ne treba ići u krajnosti. Bilo kakva krajnost pa tako i ona u vaspitanju jeste uvek pogrešna. Naučiti dete kako da ponekad izgubi, da neće uvek dobiti peticu ma koliko to želelo iz ovog ili onog razloga jer je to deo života“, poručuje.
RODITELJI NE TREBA DA SE PLAŠE SVOG AUTORITETA
Mnogi roditelji zaziru da uspstave autortet plašeći se da čine nešto pogrešno.
„Autoritet roditelja je nešto potpuno prirodno u smislu da roditelji imaju više znanja i iskustva o tome kakve posledice može da ima određeno ponašanje. Imaju obavezu da uspostave granice u stvarima koje su suštinske važne. Autoritet se održava tako što se postave pravila i roditelji ih dosledno poštuju, nema ali… Ne treba da govore- nisam tako mislio/la, neće se ponoviti, ne treba da uvedu neko pravilo pa da posle dva dana odsutanu od toga, narušava se time autoritet. Ne treba onda ni počinjati sa pravilima jer su ona unapred predodređena na loš ishod“, ističe psiholog.
Naša sagovornica ističe da deca, roditelji i učitelji, nastavnici, profesori mogu na sajtu Društva psihologa i Filozofskog fakulteta u Beograda da pronađu stručne preporuke koje će im pomoći u narednom periodu tugovanja, oporavka…
(Izvor: SD)