Nešto simpatičnije ne pamtim da sam gledao; Roditelji treba da budu ponosni, svaka čast za ovog momka, ne pamtim kad sam zadnji put ovako uživao gledajući neku reportažu, zlatnog dečka majko mila; Toliko pametu u mladom detetu jos ne videh, kapa do poda, retko se viđa ovako vredan i pametan momak… samo je deo komentara na priču o tada čobančetu Adnanu Kuraliću (14) iz mesta Tojšića u Bosni.
Sa samo pet godina Adnan je počeo da čuva ovce. Za svoj prvi džeparac kupio je sebi jagnje, a od jednog jagnjeta do trinaeste godine uspeo je da napunio ceo tor.
Kako je rekao za tv „Tatabrada“, kada je svoje ovce prvi put prodao, plakao je, ali je i našao način da ponovo zaradi i kupi nove.
Kako je ispričao ovaj mladi čobanin, sa ovcama ima mnogo posla, ali jagnjenje mu nije predstavljaki problem.
– Većinom dođem, ona se sama ojagnji. Nemam problem što se tiče njih – rekao je Adnan.
Dobra zarada od čuvanja ovaca
Kako je naveo, prvo jagnje kupio je za 100 maraka koje mu je dao deda sa mamine strane.
– Pre sam imao jednu ovcu, đedo mi je dao 100 maraka da kupim janje. Od tog janjeta skupilo se pet, šest ovaca. I drugi ded je imao ovce i ja sam ih s njim ponekad čuvao i kao nagradu mi je znao dati jagnje. Kad se ded razbolio, hteo ih je prodati i dao mi novac da prodam i svoje i njegove. Ja sam došao kući i plakao i onda sam došao i bacio im one pare: “Džaba vama vaše pare, ja ovaca ne dam”. Ipak sam ih morao prodati, ali onda sam kupio junicu da othranim tele. Ponovo sam skupio novac i povukla me želja za ovcama. Kupio sam tri ovce i malo pomalo one se tako jagnjile i sad ih ima dosta, od njega sam uzeo i za tor i čobanice… – ispričao je on.
Svoje ovce posebno ceni, pa je često nepopustljiv kada je cenkanje u pitanju.
– Ja kad kažem, tako je. Oćeš uzeti ili nećeš. Ja se ne ljutim… Ako je ovca 300, ti daj 200, pa može – ne može i zdravo. Nikad se ne zna, mogu ja i sniziti cenu. Ja kažem što jeste… – rekao je Adnan.
Nemam sa kim da se igram svi su na telefonima
Mladi čobančić kaže da je briga o ovcama velika obaveza, ali i da nema mnogo sa kim da se igra, jer su svi na mobilnim telefonima.
– Neko kaže da ne bi mogao da čuva… Ja nekad pustim njih po čitav dan. Neko kaže i ja bih ovako… Pa šte ne uradiš?! Najgore je što je to svaki dan obaveza. Nema se sa kim sada igrati, svi su na telefonima. Ne kažem, imam i ja telefon, ali svi su kao ovisnici – kaže Adnan, koji zaključuje da mu škola ne ide ni najbolje, ni najgore.
(Blic)