„Nije bilo imena ni adrese. Svakakve stvari su mi pale na pamet“, ispričala je spisateljica Ejmi Su Nejtan koja je pronašla pismo desetak godina nakon što se njen bivši suprug iselio iz zajedničkog doma.
Priču Ejmi Su Nejtan prenosimo u celosti. Evo kako je pronašla pismo.
Polica je uvek bila prekrivena gomilom priručnika, starim školskim udžbenicima i knjigama koje su bile na popisu lektire moje dece.
Bila je uredna, ali gledajući u nju nisam mogla da se setim kad sam poslednji put bilo šta s nje koristila ili premestila.
Pomerila sam nekoliko knjiga, prelistavala ih i vratila na mesto. Kad sam uzela sledeću knjigu, iz nje je ispala koverta boje lavande. Usledio je šamar.
Podigla sam kovertu. Nije bilo imena ni adrese. Otvorila sam je. Šta ako nije bila za mene? Moja kuća, moja polica, moja koverta, zar ne?
Oprosti mi
Na unutrašnjoj strani koverte bila je nacrtana neka neobična, ali simpatična životinja i iznad nje je pisalo „Oprosti“. A u koverti rukopis mog supruga koji je nedavno preminuo.
Nisam morala da pogledam potpis, odmah sam znala da je on to pisao. Poznajem taj rukopis od svoje devetnaeste godine.
Uobičajen pozdrav i dve reči.
„Oprosti mi“.
Moj bivši umro je dve godine nakon što smo se razveli. Opraštala sam mu mnoge stvari, zbog sebe i zbog naše dece. Zbog njih smo održavali zdravu distancu i neobičnu bliskost.
Bila sam sigurna da je ovo pismo napisano kad smo on i ja još bili u brojnim pokušajima spasavanja braka i nadali se da ćemo opstati zajedno.
„Trudiću se više“.
Više od čega? Oko čega? Zbog čega? Je li ovo napisano pre ili nakon našeg pokušaja da spasimo brak? Volela bih da mogu da verujem da je u tom trenutku planirao „da pokuša više“.
U srcu sam pohvalila te pokušaje. U glavi sam znala da se nepotpuni projekti, bilo da je renoviranje kupatila ili braka, retko ostvaruju ako je odluka samo – pokušati.
„Želim da dobijem priliku da ti nadoknadim sve“.
„Žao mi je“.
Njegovo izvinjenje se nastavlja na dve stranice. To nije bilo priznanje – to je bila molba. Pisao je o našoj dugoj istoriji, budućnosti i želji da naša porodica preživi.
Naša porodica je preživela, premda ne onako kako je bilo ko od nas zamišljao ili želeo. Naša deca su odrasla i napredovala, uprkos gubitku. Kakve su okolnosti, sigurna sam da je to ono što bi on želeo.
Morala sam da se zapitam šta se dogodilo nakon što je moj bivši suprug napisao to pismo, kad ga je ubacio između knjiga. Je li čekao posebnu priliku da mi ga da?
Možda je to bila čestitka za moj rođendan? Godinu dana pre nego što se odselio, kad smo „radili“ na našem braku, poklonio mi je sveću za rođendan, jer sam obožavala mirisne sveće.
To je bila velika stvar za nas oboje. Doduše, njegovi pokloni su za dvadeset naših godina bili stvari koje je on želeo da imam.
Dve godine posle razvoda, pre nego što je preminuo, svake srede uveče pokupio bi decu i vodio ih na večeru. Uzimao ih je i svaki drugi vikend.
Razgovarali smo, šalili se, ponekad se posvađali. Da se sećao pisam, ne sumnjam da bi ga potražio i uzeo. I dopustila bih mu, verovatno bez previše njuškanja. Ovo pismo bilo je deo moje prošlosti. Samo što zapravo i nije.
Ovo pismo nije uspomena. Nisam bila sigurna da mi uopšte pripada. Bila je to greška, propuštena prilika ili poruka.
Pocepala sam ga na komadiće, ne sa zlobom, niti sa žestinom. Bacila sam konfete od lavande u kantu za smeće, i odložila knjige natrag na policu. I oprostila sebi što sam učinila oboje.
Iskrena izvinjenja nisu bila jača strana mog bivšeg supruga, ali činjenica da je uopšte napisao takvo pismo, omogućila mi je da nakon mnogo godina poverujem da nisam potpuno pogrešno procenila muškarca za kojeg sam se davno udala.
I to je bio najbolji poklon koji mi nikad nije dao, napisala je Ejmi Su Nejtan za portal Your Tango.
(Žena)