Velika su očekvanja ljudi iz Srbije kada na svadbu dođe neko iz inostranstva
Već godinama, na svadbama se često daruje koverta sa novcem kao poklon, a mnogi se više brinu koliko da daju novca, nego o tome šta zapravo kupiti kao poklon.
Tako je i Dušanka, koja živi u Austiji i ima 57 godina, otišla na svadbu svog bratića u Bosnu, ali nije bila u potpunosti zadovoljna iskustvom.
Dušanka je, nakon mnogo godina života u Austriji, odlučila da iznenadi svog sestrića na dan njegove svadbe poklonima koje je smatrala posebnim i simboličnim – tortom i usisivačem. Međutim, kada je ušla u svečanu salu, reakcije okupljenih su je ostavile zatečenom.
„Kad živiš preko grane, daleko od rodnog kraja i ne dolaziš godinama, nekako izgubiš osećaj za to šta je ljudima ovde važno. Pripremila sam i kovertu, naravno, ali sam želela da ponesem nešto posebno, nešto što će ih podsetiti na mene.
Donela sam usisivač jer sam bila sigurna da je kvalitetniji od onih koji se ovde mogu kupiti, a tortu sam napravila s puno ljubavi jer je to nekada bio običaj – da nikome ne ideš na svadbu bez torte,“ priča Dušanka, vidno uznemirena zbog reakcija.
Kako kaže, sve je počelo devedesetih kada je odlazak na svadbe u rodnom kraju bio pravi izazov.
„Tada si morao da nosiš nešto posebno, jer si znao da se kod nas mnogo toga teško nabavlja. Tako sam i sada razmišljala – da im ostavim uspomenu na mene.
Ali izgleda da sam pogrešila, jer su svi u sali, čim su videli usisivač, mislili da se šalim.“
Između prošlosti i sadašnjosti
Dušanka se priseća kako je nekada živela drugačije, kako je imala porodicu i stabilnost. Ali, život je doneo svoje udarce. Ostala je bez supruga, a njen sin je prokockao većinu porodičnog novca.
„Ostala sam sama u starim danima, radim koliko mogu, ali sve ide teško. Kad mi je sestrić iz Bratunca rekao da se ženi, odmah sam pristala da dođem. Ipak, nisam mogla da dođem praznih ruku, to bi me bilo sramota.“
Pripremila je 200 evra u koverti, ali je želela da poklon učini posebnim. „Kupila sam usisivač u Austriji jer verujem u njegov kvalitet, i napravila tortu s puno pažnje.
Bila sam ponosna na taj poklon dok nisam videla kako me gledaju. Svi su očekivali da tetka iz Austrije dođe s mnogo većim stilom.“
Svadbeni dan i osećaj stida
Na svadbi su je dočekali toplo, ali je primetila da su svi sumnjičavi prema njenom izboru poklona.
„Čim sam predala kovertu, videla sam kako im se oči cakle, ali ne od sreće. Mladenci su se zahvalili, rekli su da su mislili da se šalim s usisivačem i tortom.“
Dan nakon svadbe, tokom razgovora s mladencima, pričali su šta su sve dobili.
„Govorili su kako im pokloni nisu važni, ali bilo je jasno da jesu. Spomenuli su kako su neki rođaci iz Bosne doneli 500 evra, iako su se zadužili za to. I tada sam se osetila loše – ne zato što su mene osuđivali, nego jer sam želela da im dam više, da im pomognem.“
„Da li sam trebala više da odvojim? Možda. Ali nisam želela da ostanem bez ušteđevine, jer moram misliti i na sebe. Ipak, krivo mi je, jer ih volim i želela bih da im olakšam. Osećam da sam se obrukala, ne jer su oni nezahvalni, već jer su moja očekivanja od sebe veća. Želim da mladi ne brinu o novcu, da imaju sve što im treba. Ali to su samo moje puste želje.“
Na kraju, Dušanka izražava nadu da će doći bolja vremena.
„Volela bih da se svi čašćavamo, da svi imamo dovoljno i da nikada ne razmišljamo o tome šta je u koverti. Ovako, ostao mi je gorak ukus jer nisam dala koliko sam želela.“
(Stil)