U svojoj priči, Maša ne nudi osudu, već iskrenu i ogoljenu ispovest o tome šta dete može da ponese iz odnosa sa ocem koga nikada zaista nije imalo
Odrasla je uz majku, hrabru i samopregornu ženu koja je nosila sav teret života na svojim plećima, dok je figura oca u njenom detinjstvu bila samo povremeni, skoro pa mitski lik.
Upoznala ga je kada je imala šest godina, ali čak i kada su živeli na svega nekoliko stotina metara udaljenosti, njihovi susreti bili su retki i površni.
Nikada nisu izgradili bliskost, niti odnos koji bi se mogao nazvati očinskim.
Dunja je imala samo šest godina kada je prvi put svesno upoznala svog oca. Bio je to susret koji nije ličio na bajkovite opise iz dečjih priča.
Nije bilo suza radosnica, čvrstih zagrljaja, ni rečenice „tata te voli“. Samo tišina, zbunjenost i neizgovorene reči koje su se godinama nataložile između njih. Iako su živeli u istoj zgradi, delili iste betonske stepenice, isti lift i ponekad se sretali u prolazu, njihovi životi tekli su paralelno, bez dodira.
U najranijem detinjstvu, Dunja je zamišljala svog oca kao nekog ko će jednog dana zakucati na vrata, kleknuti pred nju i reći koliko mu je nedostajala. Umesto toga, ono što je dobijala bile su povremene materijalne sitnice koje su delovale kao pokušaji da se emocija zameni stvarima – nova trenerka za školu, trotinet, novac za školarinu.
Sećala se i jakne koju joj je kupio jedne zime, dovoljno tople da je greje, ali nedovoljno da popuni prazninu koju je nosila u sebi.
Kada je imala devet godina, skupila je hrabrost i napisala mu pismo. Pisala mu je dečjom rukom, sa slovima koja su bila velika i puna nade, moleći ga da joj dozvoli da dolazi kod njega, da imaju psa, da budu porodica.
Odgovor nikada nije stigao. Ne iz pristojnosti, ne iz ljubavi, ne iz znatiželje – samo muk. Taj muk je postao osnova njihovog odnosa.
Živeli su u istoj zgradi, samo dva različita ulaza, kada je njen otac pokucao na vrata. Bio je vidno pijan, stajao je na vratima sa drugarima koji su se glasno smejali.
Dunji je rekao – pakuj stvari, idemo kod mene, nećeš više živeti sa ovom droljom.
Dunja se jako uplašila, a njena majka otišla u policiju da prijavi. Tad kreće pakao. Svakodnevne pretnje i ucene.
A onda je njena majka odlučila da izdejstvuje zabranu prilaska. Nije to bila samo zabrana prilaska bivšeg partnera bivšoj ženi, nego i oca ćerki.
Ipak, Dunja ne nosi bes. U njenom glasu nema gorčine, već tihe tuge i iskrenog razumevanja da neki ljudi jednostavno ne znaju kako da budu roditelji.
Od njega je, kaže, naučila mnogo – ne zbog onoga što joj je dao, već upravo zbog onoga što nije. Naučila je kako izgleda emocionalna odsutnost, kako je moguće fizički postojati u nečijem životu, a dušom biti miljama daleko.
Kada joj je majka umrla, otac joj je na kratko pružio utočište – nekoliko meseci pod njegovim krovom. Ali taj krov nikada nije postao dom.
Njegov dom je imao pravila, tišinu i hladnoću koju ni zidovi nisu uspevali da sakriju. Brzo je otišla, noseći sa sobom osećaj da je ponovo negde nepoželjna.
Danas Dunja s ponosom kaže da je od tog odnosa, ili bolje rečeno – njegovog izostanka, dobila nekoliko važnih poklona koje nije tražila: duboko poštovanje prema svojoj majci i svim ženama koje same podižu decu, kao i jasnu sliku o tome kakav otac želi da bude njen partner njihovoj ćerki.
I, kako sama priznaje, iako njen otac možda nije umeo da je voli onako kako je želela, greškom ili ne, dao joj je ono najvrednije – život.
Njena priča je svedočanstvo o emocionalnom nasleđu koje ostavljamo drugima, hteli to ili ne. O tome da ljubav ne čine pokloni, ni uplaćene školarine, već prisustvo, nežnost i spremnost da budemo tu.
Dunja je naučila da se očevi ne mere brojem poklona, već brojem puta kada su rekli: „Tu sam.“
(Stil)