Naše podneblje je kroz istoriju bilo pod različitim uticajima koji su ostavili neizbrisive tragove u našoj kulturi i tradiciji. Prisustvo Turaka i njihova okupacija bio je najopasniji trenutak za identitet našeg naroda, ali zahvaljujući istrajnosti u veri i očuvanju jezika sačuvali smo svoju srpsku dušu i našu nacionalni identitet.
Iako uspomenu na taj težak period čuvamo u jeziku (mnogo je turcizma u upotrebi i dan-danas), trudimo se da nikada ne zaboravimo kroz kolike muke su prolazili naši preci – bar neki od nas. Paradoksalno, danas Turci ne obitavaju kod nas, nego mi svagog leta organizujemo malu „seobu Srba“ na tursko primorje. Sa tih putovanja donosimo mnoge suvenire, ali kao neko pravilo ustanovila su se 3 stvari: kafa (da uporedimo tursku sa našom „turskom“ kafom), ratluk i Fatimino oko.
Sa oduševljenjem delimo poklone, a kao posebno značajno darujemo tursku amajliju karakterističnog izgleda nadajući se da će doneti sreću i blagostanje. Međutim, radimo li pravu stvar?
Šta je Fatimino oko?
Amajlije su vekovima prolazile kroz različite preobražaje verovatno kao posledica različitog pogleda na njih. U startu je bilo opšteprihvaćeno da njihovo nošenje obezbeđuje pozitivnu energiju, čuva od zla i deluje na autosugestiju, samim tim što verujemo da nas štite. Još je Jung tvrdio da znak koji nosite sa sobom ima snagu da utiče na podsvest.
I savremena medicina često navodi da uzrok većine bolesti leži u ljudskoj psihi. Neki, pak, bilo kakva verovanje ove vrste odbacuju tj. pripisuju ih gatanju i magiji.
Kako kaže islamsko predanje, Muhamedova ćerka Fatima je svom vereniku poklonila delić plavog stakla kao amajliju pomoću koje je on savladao sve prepreke koje su mu se našle na putu.
Fatimino oko se naziva i nazar i njegov cilj je da nosioca štiti od urokljivog oka.
Nazar je čest prizor u Turskoj, Siriji, Libanu, Egiptu, Jermeniji, Iranu, Avganistanu, Grčkoj, Iraku, Kipru i Azerbejdžanu, gde se kači u kućama, kancelarijama, automobilima ili se uklapa u nakit i ukrase.
Tipični nazar se pravi od ručno pravljenog stakla. Boji se u tamnoplavu, belu, svetloplavu i crnu boju, uz to praveći koncentrične krugove ili suzolike elipsoidne oblike. Ponekad tamnolavu boju zamenjuje zlatna.
Međutim, Fatimino oko kao talisman ne potiče iz samog islama, ali je u širokoj upotrebi, kako kod muslimana, tako i pravoslavaca. Ljudi ga kače na vrata kuća i kancelarija, stavljaju ga na odeću odraslima, deci i trudnicama. I sve to s jednim ciljem – da bi se borili protiv uroka i čini. Na turski način.
Međutim, sveštenici ističu da pravoslavni vernici ne treba u domu da drže ovaj simbol, jer se verovanja vezana za njega smatraju paganskim. Ruski sveštenik Aleksandar Jermolin objasnio je negativno dejstvo ovog predmeta na pravoslavni dom. Ako ste vernik, onda treba da znate da se klanjanje okultnom u pravoslavnoj veri smatra kao vid klanjanje demonima. Zato, kako ističe, ova amajlija može biti „mali đavo“ u vašoj kući, a to nikako ne biste želeli u svom domu.
– Postoji jedno svevideće oko koje sve beleži i zapaža još od stvaranja sveta. Ime mu je Bog.
– Iako toliko prisutno u našem životu i na svakom koraku sa našom svešću povezano, „Ono“ ne traži da ga bilo gra stavljamo, pa ni u kući. Može se neko pitati: „Zašto“? Pa, ono je svagda nad nama. Gde god išli, šta god radili. Iako toliko visoko iznad svih ljudi, i boje koža, ono sve vidi i zapaža, i kao što rekoh, beleži. Jer je to s nama Bog. Svuda. Uvek prisutan. I sve koji ga vole i poštuju Bog ispunjava. Bez Njega, čovek je u tami, nesretan, gubi se u vremenu i prostoru. Da bi se čovek sa Bogom sjedinio i bio svagda s njim, potrebno je da nosi Krst na sebi i u kući svojoj na vidno mesto postavi, da se opominjete ko je postradao na njemu i ko je na njemu smrt uništio – Gospod Isus Hristos.
– A to oko iz Turske što stoji u kući što pre iznesite i zakopajte, da ga drugi ne bi uzeli i kao i vi bili u zabludi, misleći da je to nešto važno, a nije i ne može biti, i da ne bi gubili vreme kao i vi svih ovih godina.
– Što reče blaženi Patrijarh Pavle: „Ja rekoh i spasoh dušu, na vama je da poslušate svešteno monaško lice“, kaže Baćuška Jovan, duhovnik manastira Lešje.
(Espreso/Srbija danas)