Neki je dobri čovek spavao u svojoj kućici, kad usred noći, iznenada, njegovu sobu ispuni svetlost i ukaza mu se Spasitelj. Spasitelj mu reče da za njega ima posao koji mora obaviti, i pokaza mu veliki kamen koji je stajao ispred kućice.
Objasnio mu je što mora činiti: gurati kamen svom svojom snagom. Ovo je čovek radio iz dana u dan. Mnogo se godina mučio od sunčeva izlaska od zalaska, njegove ruke upravljene na hladnu, masivnu površinu nepomičnog kamena gurale su svom snagom.
Svake se večeri čovek vraćao svojoj kući zabrinut i iscrpljen, osećajući da je celi dan potrošio uzalud. Videvši da čovek pokazuje znake obeshrabrenja, đavo se odluči umešati. Počeo ga je savetovati: ” Već predugo vremena guraš taj kamen, i još se nije pomaknao. Zašto se mučiš radi ničega? Ionako ga nikad nećeš pomeriti. ”
Tako je, ubedivši čoveka da je zadatak nemoguć i osuđen na propast, učinio da izgubi skoro svu srčanost i hrabrost. “Zašto bih se toliko mučio oko ovoga?” mislio je. “Jednostavno ću uložiti nešto malo vremena, i minimum truda, i to će biti sasvim dovoljno.”
I tako je to nameravao učiniti, no, ipak je odlučio pomoliti se i izneti svoje muke Gospodu. “Bože moj”, reče, “dugo sam i naporno radio u tvojoj službi, ulažući svu moju snagu da obavim ono što si od mene zatražio. Pa ipak, nakon svog ovog vremena, nisam pomerio kamen ni za milimetar. U čemu grešim? Zašto ne uspevam?”
Gospod mu, sažalivši se, odgovori: “Sine moj, kad sam tražio od tebe da mi služiš, i ti si prihvatio, rekao sam ti da guraš onaj kamen svom svojom snagom, što si i uradio. Nijednom nisam spomenuo da očekujem da ćeš ga pomeriti. Tvoj zadatak je bio da guraš. I sada, dolaziš k meni, iscrpljen i istrošene snage, misleći da nisi uspio. No, je li zaista tako? Pogledaj se.
Tvoje ruke se snažne i mišićave, leđa nabijena i preplanula, koža na dlanovima je očvrsnula od stalnog pritiska, a noge su ti postale krupne i čvrste. I zbog otpora ti si mnogo porastao, i tvoje mogućnosti su sada daleko veće nego ranije. Ipak, nisi pomerio kamen. Ali tvoj poziv bio je da budeš pokoran i guraš. Da vežbaš svoju veru i poverenje u moju mudrost. To si uspeo. A Ja ću sada, sine moj, pomeriti kamen.”
(Izvor: Opanak)