Pomoć drugima, naročito onima na margini društva, često ostaje neprimećena i bez velike pažnje.
Ipak, takva dela imaju dugotrajan uticaj i mogu oblikovati živote ljudi na neočekivane načine
Dragica je živela u staroj kući u malom naselju na periferiji grada. Bila je penzionerka, bez mnogo obaveza i sa skromnim primanjima.
Svakodnevno je održavala svoj raspored, a jedan od njenih ustaljenih običaja bio je da svako jutro odnese doručak skitnici koja je boravila u njihovoj ulici.
Skitnica, starija žena nepoznatog imena, sedela je svakog dana na istoj klupi pored lokalne prodavnice. Dragica joj je donosila jednostavan obrok — parče hleba, komadić sira, ponekad voće.
Razmene među njima bile su kratke; nekoliko reči, klimanje glavom, i to bi bilo sve. Dragica nije postavljala pitanja, niti je očekivala zahvalnost. Smatrala je da je pomoć drugima prirodan deo svakodnevnog života.
Vremenom je Dragicino zdravlje oslabilo. Postalo je jasno da više ne može sama da vodi domaćinstvo, pa su je nadležni organi, uz saglasnost rodbine, smestili u starački dom.
Nova svakodnevica bila je tiha i uređena. Njeni dani sastojali su se od kratkih šetnji, čitanja novina i razgovora sa osobljem.
Jednog popodneva, dok je sedela u zajedničkoj prostoriji, na vratima doma pojavio se dečak. Imao je desetak godina, bio je uredno obučen i stajao je mirno, držeći u rukama mali zamotuljak.
Približio joj se i rekao:
„Niste sami. Od sada imate mene.“
Dragica ga je zbunjeno pogledala, pa upitala ko je on. Dečak je objasnio da je unuk žene kojoj je Dragica godinama donosila hranu.
Rekao je da mu je baka često pričala o starijoj gospođi koja joj je pomagala, i da je sada, kada je i baka preminula, želeo da na neki način uzvrati pažnju.
Dečak joj je pružio doručak — jednostavan obrok, sličan onima koje je ona nekada spremala.
Od tada je dečak povremeno dolazio da je poseti. Donosio joj voće, novine i poneki razgovor. Dragica je nastavila svoj život u domu, ali sada sa svešću da postoji neko ko pamti njena dobra dela i želi da joj bude oslonac.
Priča o Dragici i dečaku brzo se proširila domom, i mnogi su u tom jednostavnom gestu videli primer da dobrota, i kada je tiha i skromna, na kraju ostavlja trag.
(Stil)