Parijarh Pavle je često besedio da je potrebno moliti se ne samo kada se osećamo raspoloženi za molitvu nego i kada nemamo težnje, ni naklonosti za molitvu, kada nas lenjost, san, zaborav i ostalo udaljuju od molitve. Njegove besede o značaju molitve slamka su spasa za svakog vernika, naročito kada se nađe u teškoj životnoj situaciji.
– Molitva je uzdizanje uma i srca Bogu. Njome čovek uzleće u horove anđela i postaje učesnik njihovog blaženstva.
– Molitva je tamjan najprijatniji Bogu, najsigurniji most za prelaz preko iskušenja talasa života, neoboriva stena svih koji veruju, mirno pristanište, božanska odeća, koja oblači dušu velikom dobrotom i lepotom.
– Molitva je mati svih dobrih dela, čuvarka čistote tela, pečat devojaštva, sigurna ograda protiv svih lukavstava večitog neprijatelja našeg – đavola. Goni neprijatelje imenom Hristovim, jer jačeg od ovog sredstva nema ni na nebu, ni na zemlji.
– Molitva je prosvećenje uma, sekira očajanju, razbijanje tuge, rađanje nade, ublažavanje gneva, zastupnica svih kojima se sudi, radost onih koji su u tamnici, spasenje onima koji ginu – govorio je patrijarh.
Noć je, kako je on besedio, najprikladnija za usamljenu molitvu, jer je ona tada dvostruko snažnija. Tada se sve stišava, umiruje, a molitva koja se uznosi Bogu u noćnoj tišini, iz dubine srca, biva uslišena i na dušu se spušta dvostruka blagodat božja.
– Za vreme takve molitve svezlobni vrag sa naročito velikom silom ustaje i udara u bogomoljce mnogim iskušavanjem, strahom i napastima, no tada se i blagodat božja umnožava radi duhovne pomoći – besedio je patrijarh.
Patrijarh Pavle posebno je isticao da je mnogo bolje da se molitve čitaju iz molitvenika nego da se govore napamet.
– Ovo naročito važi za početnike i slabe. Zato u Pravoslavnoj crkvi sve što se čita ili peva obično, ma kako se znalo napamet, peva se čitajući iz knjige. Ovako udubljen um u molitvene reči ne beži lako na razne strane.
– Ako um ne može da se zadrži i udubi u reči svetih otaca, onda treba tiho čitati, koliko da sam sebe čuješ. Naročito ovakva molitva vredi kad se moliš nasamo. U društvu naša molitva treba da bude nečujna, da ničiju molitvu ne bi remetila.
– U molitvi ne treba mnogo naprezati svoje živce, niti suviše duboko uzdisati, uvlačeći vazduh, niti glavu držati podignutu i zabačenu, jer je sve to štetno.
– Valja se tiho moliti, s dubokim, ali nečujnim uzdasima, oborene glave zemlji, smireno, a s vremena na vreme baciti pogled na svete ikone, kao oni koji se stvarno osećaju grešni pred Bogom – govorio je Patrijarh Pavle.
(Izvor: Mediji)