Oni koji su rođeni pred sam raspad Jugoslavije i posle toga, samo iz priče roditelja i starijih ljudi u okruženju mogli su da naslute kakva je to atmosfera vladala u državi sa šest republika i kako je izgledalo to bratstvo i jedinstvo o kojem svi govore decenijama unazad.
Jedan mladić iz Hrvatske odlučio je da proveri da li je takav koncept utopija na Reditovom forumu, pa je zamolio ostale, starije korisnike da se prisete kako se živelo u bivšoj Jugoslaviji.
Jedan od korisnika napisao mu je da odgovor zavisi od lokacije o kojoj se govori.
„Kod mojih roditelja u Bosni, na primer, nikad nije bilo toga. Srbi i muslimani su za njih sa sela uvek bili „drugi“, rekao je i dodao da se, na primer, „Hrvat i Slovenac nikad nisu gledali kao Slavonac i Dalmatinac“.
Nije se znalo ko smo do rata
Neki su to shvatili kao da se Dalmatinci i Slavonci ne podnose, a drugi upravo suprotno, da građani se dva kraja države nikad nisu osećali kao sunarodnici na isti način kao pripadnici dve regije iste zemlje.
„Ja sam odrastao u Jugi i dugo nisam znao ko je Hrvat, a ko Srbin sve do rata. Je li bilo bolje ne znam. Ja sam kao dete bio srećan, a roditelji su mi bili obični radnici i nisu bili članovi nikakve partije. Nismo bili bogati. Roditelji su gradili kuću od svog rada i odricanjem. Živeli smo u jednom selu u Slavoniji. Bilo je više ljudi i veselije raspoloženje jer je bilo puno ljudi i dece. Ali promenilo se kad su pocetkom rata Srbi počeli da odlaze što svojom voljom, što pod pritiskom. Noću su znale da gore „srpske“ kuće ili bi nas probudile detonacije. To je bila jedna vrsta prelomne tačke u mom detinjstvu jer je sve postalo drugačije. Drugarica je postala nastavnica i krenuli smo na veronauku. Nastala je podela u selu i neka nesigurnost. Prvi put sam čuo za reči ustaša i četnik koje do tad nisam znao. No prebrodili smo to. Od tada uspešnog sela, sa dosta zaposlenih, sada smo selo u izumiranju, jer su mladi otišli ili na more ili u Nemačku. Ostale babe i roditelji sami. Moji roditelji kažu da je pre bilo bolje, a ja sam ipak bio premlad da to mogu da tvrdim. Samo znam da zbog Hdz-a nije postalo bolje niti smo doživeli ikakav napredak. Dapače“, opisao je drugi korisnik.
Drugi su pokušali da ponude neke relevantnije izvore.
„Potraži statistiku o broju etnički mešanih brakova u Jugi, to ti je verovatno najbolji pokazatelj. Za Hrvatsku je bilo oko 20 posto pre devedesetih“, piše neko.
Ja sam pravi primer Jugoslovenstva
Ostali priznaju da je u nekadašnoj državi bilo bolje i u finansijskom smislu.
„Od informacija koje imam od starije ekipe većini je bilo ok. Radili u fabrikama ili brodogradilištima. Kupili aute, sagradili kuće i vikendice, podigli i školovali decu, išli na more. Niko u partiji“, „Baš čudno da penzioneri sa 2.800 kuna (oko 43000 dinara) penzije žale za vremenima kad su mogli sa prosečnim zanimanjem da osiguraju krov nad glavom, izgrade vikendicu ili letuju u radničkom odmaralištu, odškoluju decu ili kupe novi automobil“, „Evo ja sam rezultat tog bratstva i jedinstva (imam krv iz praktično cele SFRJ, osim slovenske) i mogu reći da je mojima bilo dobro u Jugi“, započeo je jedan od korisnika, koji je zatim objasnio da je njegova baka bila radnica JAT-a, jugoslovenske aviokompanije, deda mu je lakirao automobile, a pradeda imao jako dobru penziju, i sve je to bilo više nego dovoljno da se prehrani porodica.
Od komentatora je dobio odgovor da su nauka i industrija u nekadašnjoj Jugoslaviji „bili puno jači“ te da su visokoobrazovani ljudi imali „puno zanimljivijih i korisnijih stvari za raditi“ nego što je to slučaj danas.
„Evo iskustvo sa druge strane Drine… Otac, rođen odmah posle rata, odrastao u porodici na jugu Srbije sa puno braće i sestara, u velikom siromaštvu. Niko u celoj široj porodici nije bio ikada član partije, svi radili po raznim fabrikama ili građevinci… Do sredine sedamdesetih, svi su napravili kuće, odškolovali decu, imali auta, svi redom. Deca sva krštena, po danu, u crkvama, ništa ono „krijući baba odnela dete po noći da se krsti“… Putovalo se uglavnom na more jednom godišnje, a ponekad i do Trsta“, rekao je korisnik koji je odrastao u devedesetima, sa zadnjom generacijom pionira, i nije ni razmišljao o tome da mu se najbolja ekipa za igru sastoji od muslimana i Srba.
Ipak, svoje utiske su podelili i oni koji su drugačijeg mišljenja.
„Bilo je toliko dobro da je vise „Jugoslovena“ živelo van Jugoslavije nego u njoj“, „Pokojnog dedu su strpali na koju nedelju u zatvor samo zato što je mojem starom iz Nemačke kupio sat sa Dinamovim grbom ali bez zvezde na grbu (u vozu mu našli). Kolegi s posla je bilo fenomenalno jer je bio u partiji, dobio kredit, sazidao kuću, pa inflacija pojela kredit, sagradio kuću za kutiju šibica, tako da ima svakakvih priča“, „Ma priče za naivne. Bratstva i jedinstva je bilo eventualno kod podele plena. I kao klinac sam kontao da nešto ne valja, ono kad osećaš neiskrenost, prikriven strah i nezadovoljstvo u ljudima“, obrazlažu oni.
Jedan komentar privukao je veliku pažnju ostalih i zaključio diskusiju.
„Bude mi drago kad vidim da još ima ljudi koji misle svojom glavom (spram mnoštva budala)… Dokle god budemo tretirali neke druge ljude kao neka sasvim drukčija, manje vredna bića od nas samih i dok god će se neki ljudi međusobno prepirati i sukobljavati po principu „moja nedokazana bajka je istinitija, bolja i ispravnija od tvoje nedokazane bajke i pogleda na nedokazani zagrobni život“, dotle nećemo napredovati… A nekako mi se čini da se tih izmišljotina nećemo rešiti nikada… Podeli pa zavladaj, rekli bi neki…“, piše komentator.
(Izvor: Blic)