Bez propisa i bez pravila, daleko od svih, u sred šume u istočnoj Srbiji jedan bračni par, Srbin Đole i njegova supruga, Italijanka Patricija, već 11 godina živi život van sistema. Ovom paru, divljina je postala dom, a svaki njihov korak je priča o slobodi i životu bez granica.
Nakon skoro 12 godina provedenih u Italiji, gde je i upoznao svoju suprugu, Đole iz Smedereva je zajedno sa Patricijom iz Trsta shvatio da regularan i običan život želi da ostavi iza sebe i da se okrene životu u šumi, daleko od svih.
Iako je Patricija imala ideju da ovakav način života oprobaju u Meksiku, Đole je ipak bio za Srbiji. Najpre jer mu se, kaže, nije sviđala pomisao da bi ostao uskraćen za sva četiri godišnja doba.
Ovaj zanimljiv srpsko-italijanski par je brzo nakon odluke da dođe u Srbiju to i uradio, a onda je, zajedničkim snagama i sopstvenim rukama napravio sve sam – od doma do izvora vode.
„Moj san je ovaj, da živim ovako, neki kažu kao „divljak“. Bez pravila i bez ičega, kako se meni ćefne. Radim šta hoću i kad god hoću i kraj priče“, rekao je Đole, koji kroz osmeh kaže da je Italijanku „doveo u šume Srbije“.
Iako je ideja bila zajednička, njegova želja da je sprovedu u Srbiji je odnela pobedu.
„Ideja je bila zajednička, ja sam hteo Srbiju i šumu a ona je volela isto to, ali je njen san bio da ide u Meksiko, tako neke toplije krajeve. Meni se to nije svidelo. Da ceo vek gledam istu palmu, šta znam više mi se sviđalo da gledam sva četiri godišnja doba, tako da smo se odlučili za Srbiju“, objasnio je Đole za Jutjub kanal „Povratak na selo“.
Sve sami napravili, čak i nameštaj u kući
Kako je rekao, sve su sami izgradili i napravili, pošto je deo šumice koji su kupili jednostavno bio baš to – šuma. A onda su došle mašine, očistile njihov deo i tada je bilo vreme za pravljenje doma van sistema. A pored doma, sami su pravili i nameštaj i sve što je bilo potrebno i u kući i van kuće.
„Moja žena i ja smo pravili sami kuću, šupu, radionice i sve ostalo, kuhinju, krevete, klupe“, govori Đole te priznaje da pored njegove kuće postoji i jedan inovativni objekat za drva – tunel koji sa ulice ide direktno do njegovog dvorišta, te na taj način drva za ogrev jednostavno sama imaju put do hodnika kuće, odakle ih oni kasnije uzimaju. Takođe, što se tiče struje i vode – koriste solarne panele i turbine za potok.
Na ovom mirnom mestu, bavi se pčelarstvom, iako je smrtonosno alergičan na ujed pčele.
„Jednostavno nisam mogao da prestanem da se bavim pčelarstvom, iako je doktor rekao da ne smem, rekoh ‘prijatelju bolje da me ubije pčela neko neki auto na ulici'“, priznaje on.
„Život na selu pun je problema“
Pored pčelarstva, tu je i bašta, ali i neki drugi njegovi hobiji poput elektronike i aero modelizma. Upravo zbog svih obaveza koji sebi nameće ali i onoga što nameće priroda kaže da i na selu ima problema, kao i u gradu.
„Ovaj život koji živimo moja supruga i ja, u njemu ima puno problema. Ne volim kada mi neki prijatelji kažu ‘u lako je tebi, ništa ne radiš, samo sediš’. To jednostavno nije tačno, ovde postoje toliko problema, ali opet više volim njih nego one gradske probleme. Meni smeta i kamion kad prođe ovde. Zato volim noć kada je tišina. Kada odemo recimo do grada na pola sata da kupimo nešto, tih pola sata me toliko ubije, da mi je gore nego da sam ceo dan radio u bašti. I kod mene i kod supruge je tako“ iskren je on.
Ipak, koliko je zadovoljan životom u šumi,govori i podatak da u svoje rodno Smederevo retko odlazi, iako su mu tamo deca. Kako kaže, ćerka se najviše ljuti zbog toga, ali on, tvrdi, ima neke druge interese koji se kose sa interesima onih u gradu.
Prvi uslov za dolazak – šuma bez ljudi
Iako ovom bračnom paru najpre nije bio krajnji cilj da se nasele u šumu Istočne Srbije, međutim, objasnio je kako je došao baš ovde.
„Prijatelju iz Bora sam rekao da mi nađe neku šumicu koja je lepa i gde obavezno ima potok i da ne bude naseljeno mesto. Da nema civilizacije oko mene. Tada smo supruga i ja 2011. godine došli i tražili, raspitivali se po selima, našli smo ovaj plac ovde i kupili smo ga. Posle godinu dana smo došli konačno, spakovali sve u kamp prikolicu. Počeli da gradimo kuću i tokom jeseni se uselili“, kaže on.
Komšije iz sela ih nisu prihvatili najbolje
Kako su ih prihvatile komšije iz najbližeg sela, priznao je, ne baš sjajno.
„Kako su nas prihvatili? Nikako. Bilo je tu gomilu nekih priča. Mnogi su nas i pitali zašto smo došli. U početku odem do prodavnice, čovek bulji u mene. Tu ga pitam da li se znamo, a on govori da on mene zna i da sam ja ‘onaj što je došao za zlato’, pitam kakvo zlato, kaže da imam projekat na Stol planini za zlato. Sledeći dan drugi čovek mi kaže da treba da častim jer sam kupio dva hektara zemlje gde ću da pravim farmu za hibridne ćurke. Ljudi su smišljali razne priče, kao da mora da postoji neki takav razlog za dolazak. Došao sam što mi se sviđa. Imam šumu, imam potok. Ali njima nije to bilo dovoljno te i dan danas smišljaju priče“, kaže Đole.
Patricija voli Srbiju, ali joj smeta jedno
A kako se Patriciji sviđa Srbija, ispričala je sama za Jutjub kanal „Povratak na selo“.
„Lepo je ovde, sviđa mi se priroda, samo mi smeta to što ljudi bacaju đubre gde stignu. Toga ima u Italiji, možda oko Rima, ali odakle sam ja, u Trstu, toga nema. I priznajem smeta mi jer nema mora. Ali sviđa mi se šuma, mačke, konji, sve životinje“, kaže Patricija koja priznaje da se ipak i pored toga, nikada ne bi vratila u Italiju ili neki grad da živi.
„Treba samo preseći, hoćeš ili nećeš“
Kako on sada, nakon toliko godina provedenih u šumi gleda na život u gradu i šta je ono što bi imao da poruči onima koji bi isto želeli da urade, ali se ne usuđuju, kaže:
„Jako je prosto. Mnogo puta čujem da je meni lako i da bi drugi isto uradili. Ali koliko vidim to niko i ne uradi. Treba samo preseći. Hoćeš nećeš. Ja sam ranije pravio listu šta hoću i šta neću. Za ovaj ovakav život uzeo sam kartu u jednom pravcu i nema vraćanja. Moj voz se više ne vraća. Ko ima taj san, ne mora da ga sanja, jednostavno treba samo da preseče“, poručuje on.
(Izvor: Blic)