Pre više od 30 godina, tačnije 1988. godine, negde na tromeđi Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije, lovci su usred šume ugledali čopor vukova i među njima prizor koji nisu očekivali – dečaka koji se kretao četvoronoške. Vukove su ubili, a dečaka uhvatili.Telo mu je bilo prekriveno ranama i ogrebotinama, bio je neuhranjen, modar, nije znao da govori Nisu znali ko je, odakle je i čiji je, pa su mu dali ime Haris Pućurica.
Smešten je u centralno prihvatilište za decu i omladinu u Beogradu, gde je ostao do 1992. godine, ali tada počinje rat i stiže naredba da se deca vraćaju u one centre iz kojih su došla, pa je tako Haris vraćen natrag u BiH. O njegovom kratkom i neobičnom životu snimljen je film „Ničije dete“, reditelja Vuka Ršumovića, koji je na festivalu u Veneciji pobrao simpatije publike i tri nagrade, a Harisa je u filmu tumačio mladi glumac Denis Murić.
Harisovo poreklo je ostalo misterija. Možda se jednostavno odšetao ka šumi od roditelja, možda su ga mesecima tražili i nisu uspeli pronaći. Možda je bio ostavljeno dete, a možda su roditelji imali saobraćajnu nesreću, a on je jedini preživio i izgubio se negde u gustim šumama. Šta god da je bilo, niko ga nije tražio i njegov život je ostao prepušten sistemu.
O njegovom životu zna se samo onoliko od kad su ga pronašli pa do dana kada je kao prilično socijalizovano dete, četiri godine kasnije napustio beogradsko Centralno prihvatilište za decu i omladinu. Ime su mu dali lovci i tako mu odredili i naciju i veru.Odakle je došao i gde je posle otišao i danas je misterija. Neki tvrde da su čuli kako je poginuo negde na ratištu u Bosni. Uglavnom, nikad se više nije javio nikom.
Treba pomenuti da je sama socijalizacija u Domu išla jako teško. Nije se bojao ljudi, ali jeste tehnologije. U početku je odbijao kuvanu hranu i jeo s poda ili kante za smeće. Nije imao higijenske navike. Često su ga nalazili u čučećem položaju ispod stola. Nakon mnogo truda uspeoo je da nauči da govori, a posle i da čita i piše. Uprkos svemu deca su ga prihvatila i pomagala mu na sve načine.
Vraćen je tamo gde je pronađen. Obukli su mu uniformu i poslali ga u šumu. Imao je tada 17 godina i više se nije vratio.Tu je zatvoren krug njegovog života. Kažu da ga je ubio zalutali metak, a oni s bajkovitijim i nadrealnijim mislima, žele da veruju da se vratio svojim vukovima.
Priča o divljem detetu nije nova. Počev od legende o Romulu i Remu, osnivačima grada Rima koje je odgojila vučica, zbog neželjenosti, hendikepa ili nekog drugog razloga, u šumama Afrike, Azije, Južne Amerike i Evrope, nalažena su deca koja su uspela da prežive zahvaljujući tome što su im roditeljsku brigu nadomestili vukovi, divlji psi, majmuni, pa čak i medvedi i leopardi.
Od početka XVII veka do danas zabeleženo je i dokumentovano četrdesetak slučajeva dece koja su zbog života u divljini usvojila ponašanje životinja uz koje su rasla i teško se kasnije prilagodila životu među ljudima. Najpoznatije „divlje dete“, o kojem je Fransoa Trifo 1970. godine snimio film, je Viktor, pronađen u leto 1798. godine u šumama južne Francuske, i prvo u istoriji koje su proučavali europski naučnici. Kada je uhvaćen imao je između 11 i 12 godina, bio je visok oko 140 centimetara, i ponašao se kao vuk, među kojima je živeo.
Posle nesvrsishodnog boravka u domu za gluve, za njega se zainteresovao istaknuti doktor Žan Itar, koji ulaže svoj autoritet i znanje kako bi ga civilizovao. Uspeo je da ga nauči uspravnom hodu, da izgovara nekoliko reči (mada ne da naučenu reč poveže sa pojmom koja ga označava), navikao je da upotrebljava pribor za jelo i stekao osnovne navike održavanja lične higijene. Divlji dečak koji je do dvanaeste godine živeo nag, umro je kao četrdesetogodišnjak od gripa.
(Izvor: Kurir / Mondo)