U pitanju je kameno staklena zgrada na domaćinstvu Mrizi i Zanave kod mesta Lješ u Albaniji
Ukoliko ste iz provincije i otisnuli ste se na studije u univerzitetski grad, jasno je da ste morali da se suočite sa određenim izazovima i tako razvili određene socijalne veštine koje ukazuju na samostalnost.
Tu se svakako podrazumeva sposobnost da sami rešite novonastale i hitne probleme, da raspolažete finansijama, da perete veš, kuvate, čistite svoj dom, pozovete majstora, sami zakažete pregled i odete kod lekara, da znate da se snađete u pošti ili banci i slično.
Ovo, naravno, moraju da znaju sve odrasle osobe, ali da li je to zaista slučaj i šta je uzrok nesposobnosti da neko obavlja bilo šta od navedenog?
Kao prvi razlog nameće se ostajanje u roditeljskom domu, posle srednje škole, a često i tokom i posle završenih studija, što se dalje ne menja ni sa prvim zaposlenjem.
Naravno, svaki slučaj je individualan, pa vas život sa roditeljima sam po sebi ne sprečava da se na bilo šta od ovoga „usudite“ sami, ali roditelji mogu da vam odmognu svojom preteranom brigom. Da govore „neka, ja ću“, „evo, mi ćemo“, „nemoj ti da se brineš za to“.
Ovo ne proizilazi iz zle namere, ali to vam samo odmaže na duže staze. Osim odlaganja odrastanja i prihvatanja obaveza odraslih ljudi, ovo značajno utiče i na socijalne veštine.
Stavite se sami u sledeću poziciju – da li biste ušli u vezu sa osobom koja nikako ne pokazuje da je odgovorna, samostalna i ikako sposobna da se sama o sebi stara kako joj dolikuje sa 20 i kusur? E, sada, zamislite da takva osoba i uđe u emotivni odnos i insistira da, jednom kada uđete u ozbiljniju vezu ili brak, počnete da živite kod nje/njega, odnosno u zajednici sa njegovim/njenim roditeljima.
Naravno, ono što će vas kao partnera zabrinuti jeste kako će taj život izgledati i vidite samo negativne strane, pod kojima, razumljivo, podrazumevate da će njegovi/njeni roditelji biti ti koji će, vodeći se životnim iskustvom sa svojim sinom/ćerkom, insistirati da nastave da se ponašaju previše zaštitnički i da se mešaju u vaš novonastali partnerski odnos.
Pa, razumljivo je da, kada čujete od partnera rečenicu: „Imam sređen sprat kod mojih u kući“, to može samo da vas odbije od nekog. Ovo pitanje pojavilo se i na društvenim mrežama, gde su devojke masovno komentarisale da im je spreman sprat „crvena zastavica“.
Svakako, to da je neko samim tim nesposoban za život je predrasuda, ali tu se krije niz drugih razloga zbog kog zaobilazimo i pomisao na život u zajednici.
U pokušaju da odgonetnemo šta se sve krije iza sve veće želje bračnih parova da se osamostale, iznajme stan ili inicijalno izbegnu partnere koji i dalje žive sa roditeljima, razgovarali smo sa psihologom Martom Tutić, koja ima ovakva iskustva u radu sa klijentima.
Zašto izbegavamo život u zajednici?
– Ono što ja primećujem u radu sa klijentima jeste u stvari osećaj slobode koji se potencijalno gubi u zajednici. Recimo, ako je to kuća na tri sprata, koja ima odvojen ulaz za svaki sprat, i dalje su njegovi/njeni roditelji tu. Kada tom paru dolaze gosti, roditelji i drugi članovi zajednice (stric, strina, deda, baba) to mogu kroz prozor ili iz dvorišta da isprate. Nema te neke privatnosti koju bi imali kada bi živeli sami, u stanu, u drugoj kući. Izostaje privatnost i sloboda, a prisutna je konstantna dostupnost – kaže naša sagovornica i dodaje:
– Ono što često klijenti pominju jeste to da u svakom trenutku mogu da očekuju da im neko od članova iz zajednice zvoni na vrata, pita da svrati na kafu, da pozajmi nešto. Sa druge strane, kada živimo odvojeno od zajednice, imamo dozu granice i distance, dok se granice gube u zajednici ili su pomešane. Zato će oni koji žive u zajednici često i da pristanu na pređene granice, da bi zadržali mir u kući. Kompromis, na kompromis, na kompromis, može da napravi dodatni problem za kasnije i to onda kada mi konačno želimo da postavimo granice, ali da okruženje to ne prihvata, jer ih niste postavili na samom početku – počinje za Ona.rs Marta Tutić, psiholog.
Imamo i momenat gde devojka dolazi u kuću svog dečka ili muža i nema dovoljno hrabrosti i kapaciteta da postavi te granice. Te devojke se vode uverenjem da su došle u „tuđu kuću“, njegovu kuću, i da sad nije u redu da ona bilo šta zabrani njegovim roditeljima, a kamoli da mogu da dolaze kod njih vrlo često.
Dodatni problemi nastaju kada na svet dođu deca
Postoji i momenat kada se deca rode u takvoj zajednici, onda se dešava da će svi ti ljudi koji su članovi zajednice uticati na dete ili decu i želeti da doprinesu odrastanju i vaspitanju, da osim povremenog čuvanja daju sebi za prava da daju savete, da donose odluke sami ili da se nameću u donošenju istih.
Najveći problem tu jesu dozvole i zabrane koje su roditelji postavili, a koje babe i dede ne poštuju.
nema slatkiša posle ručka, a baba i deda kažu: „Pa dobro, neće im od jedne čokoladice ništa biti“. Dete koje gleda to sa strane shvata to kao da su mama i tata „loš policajac“, a baba i deda „dobar policajac“. Tu se gube granice koje određuju ko je tu autoritet.
Okej je da odu kod babe i dede na vikend, na ručak, neka i jedu tog dana slatkiše, neka ne spavaju, neka se zabavljaju, ali to je normalna dečija radost, a ovako na svakom nivou se može stvarati kognitivni konflikt, u smislu šta je dozvoljeno a šta nije. Dete to posmatra ovako: „Da li ja kada mi mama i tata nešto ne dozvole idem kod babe i dede da tražim to isto?“ – ukazuje nam Marta.
Momak koji želi život u zajednici je hodajuća „crvena zastavica“?
Sa jedne strane, devojakama ovakav momak može da ih ne privlači ako one dolazi iz porodice gde nisu učvršćene granice i gde postoji mešanje roditelja. Znaju kako to tačno izgleda, da je teško izboriti se sa svim članovima i da ne žele to sve iznova ni za sebe, a ni za svoju formiranu porodicu
Sa druge strane mogu da postoje devojke koje nisu imale dovoljno podrške, topline, bliskosti sa svojim roditeljima, pa na ulazak u zajednicu i kroz njegove roditelje, gledaju kao na priliku da nešto nadomeste.
– Ukoliko je njen otac bio često odsutan, dosta vremena provodio na poslu i dosta radio, a partnerov otac je konstantno tu, onda ona pomisli: „Aha, imaću priliku sa muškom figurom da porazgovaram“. Isto važi i za majku, možda će pomisliti da može sa njegovom majkom da se posavetuje, ako svojoj ne veruje dovoljno ili ako je nema – govori nam Marta.
Sa druge strane, ako momak insistira na preseljenju u njegovu roditeljsku kuću, to može ukazati da on nema potrebu za separacijom i osamostaljivanjem i da ne zna da bude nezavistan.
– On može da zarađuje sam i da se sam izdržava, ali i dalje bira da živi u porodičnoj kući jer je to lakše, manje će novca izdvajati za mesečne režije i slično. Samim tim, to je posebna problematika, jer ovoj drugoj strani, koja je možda samostalna, takvo razmišljanje neće prijati. Možemo da uletimo i u onaj sindrom Petra Pana, koji je kod muškaraca čest, a to je da nikada ne odrastu. Vode se time da ako se desi neki problem, tu su mama i tata, pa će ga braniti – spominje psiholog inicijalni problem sa početka teksta.
Neki iako su u takvom sistemu odrasli, teže tome da se odmetnu, da nađu partnera sa kojim će otići i osamostaliti se, možda u tom gradu, možda u nekom drugom ili čak u drugoj državi. Nekima je u redu da se žrtvuju i žive sa partnerom u odvojenom prostoru po cenu slobode i privatnosti, dok je nekima život u zajednici sasvim prihvatljiv, jer ga iz ličnog primera ne vide kao ništa loše.
– Mislim da i ko uđe u tu priču da živi u zajednici, posle nekog vremena shvati da mu je potrebna distanca da se posveti svojoj novoj, kreiranoj porodici, a ne primarnoj porodici svog partnera.
Ukazivanje na navike supružnika
Još jedna situacija koja pogoršava međuljudske odnose, a koja je učestala jeste mešanje u tuđ novčanik, u tuđe navike i stvaranje tenzične i sumnjičave atmosfere.
Tu se misli na momenat gde njegovi/njeni otac ili majka ukazuju na određene navike partnera svom sinu/ćerki. Tu može nastati ogroman problem sa poverenjem, jer je namera često maliciozne prirode i cilj je da se negde stvori atmosfera da taj partner koji je došao da živi „u tuđu kuću“, mora svim članovima zajednice da polaže račune i da se ponaša dostojno i pristojno po njihovim izmišljenim parametrima.
– To su te granice koje se izgube, gde prosto, ja ako radim i zarađujem i živim sa partnerom u njegovoj kući, u zajednici, imam pravo da svojim novcem raspolažem onako kako želim i da ga trošim na šta želim, ali onda će neko doći i reći mi: „Ti mnogo novca trošiš na sebe, mnogo vremena provodiš u tržnom centru, mogla bi da taj novac potrošiš na kuću“. Tu se dešava da samim tim što živimo u zajednici dobijamo neke zabrane, gube nam se prava – kaže Marta.
Ona zaključuje da je nužno u situacijama počinjanja života u zajednici formiranje plana i postavljanja granica u samom početku, oko kojih pre svega moraju biti saglasna oba partnera, a kasnije i roditelji, kojima će se samo slogom i istrajnošću dokazati da su oni porodica za sebe i da imaju prava na svoje odluke, izbore, kućni red i pravila, finansijske navike koje ne štete bilo kog člana zajednice.
(Izvor: Espeso/Ona)