Iako ne znamo ko je ovo objavio i podelio svoje iskustvo, preneo nam je veoma duboku lekciju o perspektivi na život.
Čekam tramvaj na periferiji velegrada, a do mene stoji devojčica, šesti-sedmi razred i sve vreme se smeška. U jednom trenutku primetih da nema jednog oka, ali mi na njenom licu to nije bilo ni odbojno ni upadljivo.
Tada dođoše dva dečaka i devojčica, njenih godina i počeše da je zezaju i vređaju zbog toga. A ona ćuti i smeška se. Ništa ne progovara i smireno diše. Zatim ih pogleda i sa osmehom.
– Ja sa jednim okom vidim koliko je oko mene sve lepo, a vi sa oba vidite samo ružno oko sebe! – mirno je rekla. Ljudi na stanici uključujući i mene smo se samo pogledali, a žena s desne strane je rekla – sa svojih 70 godina mene je jedna devojčica naučila jednu od najvažnijih stvari. Na trenutak kada smo se svi zamislili, evo, još uvek se naježim kada se toga setim…
(Izvor: Srbija Danas)