U poslednjoj nedelju pred Vaskrs, Srpska pravoslavna crkva obeležava jedan od najradosnijih praznika – Cveti, dan koji slavi svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim. Praznik nosi snažnu simboliku buđenja prirode i duhovne obnove, ali i bogatstvo narodnih običaja koji se razlikuju širom Srbije.
Praznik nade i procvata
Cveti su pokretni praznik koji se uvek slavi dan posle Lazareve subote – Vrbice, a njihovo obeležavanje seže do najranijih hrišćanskih vremena. Od trećeg veka nove ere, ovaj praznik svečano se proslavlja u svim hrišćanskim zemljama.
Prema jevanđelskom predanju, narod je Hrista na ulazu u Jerusalim dočekao prostirući cveće i palmove grančice pred Njegove noge. U našim krajevima, gde palme ne uspevaju, vernici u crkve donose vrbove grančice, šimšir, tisu ili maslinu, kao simbol života i radosti.
Cveće koje priča priču
Uoči Cveti, deca i devojke izlaze u prirodu i beru simbolično cveće. Margarete se beru da bi bili krupni i lepi, dren za zdravlje i snagu, ljubičice za privlačnost i miris, dok se vrbove grančice uzimaju da svi budu napredni.
Cveće se ostavlja napolju, u posudi s vodom, kako bi prenoćilo. U nekim krajevima, u vodu se stavlja i prstenje od zlata ili srebra, pa se ujutru tom vodom umivaju deca.
Veruje se da onaj ko prvi ubere cvet na Cveti ima pravo na želju – pod uslovom da u nju iskreno veruje.
Nekada su se ljudi na ovaj dan kitili cvećem i išli u šetnju, dok su mladići pravili bukete za devojke. Svaki cvet u buketu imao je svoje značenje, a pažljiva devojka mogla je da „pročita“ momkova osećanja na osnovu izbora cveća.
Običaji u različitim krajevima
Običaji se razlikuju od kraja do kraja – i nekad su potpuno suprotni.
U Šumadiji, na primer, momci i devojke se okupljaju u parkovima i na igralištima, darujući jedni drugima cveće. Ipak, bez pesme i igre – jer se praznik slavi u vreme posta. Veruje se da bi veselje moglo navući gnev božji i nesreću.
U Istočnoj Srbiji, sasvim drugačija slika – mladi se okupljaju kod crkve ili na raskršću, nalože vatru i pevaju i igraju do početka bogosluženja.
Kulturolog Vesna Marjanović podseća da su se i u vreme posta praktikovali običaji vezani za pesmu i igru. Devojke su išle u šumu po grančice leske, drena i gloga kojima su kitile domove, dok su „lazarice“ – povorke devojaka koje pevaju i plešu od kuće do kuće – bile simbol prelaska iz devojčice u devojku spremnu za udaju.
Verovalo se da devojka mora tri godine zaredom da učestvuje u „lazaričenju“ kako bi izbegla nesreću.
Narodna verovanja i zabrane
Savatije M. Grbić zabeležio je da se u ranu zoru pale krpe i bunjišta, baš kao i na Mladence i Blagovesti – radi zaštite od zmija. U mnogim krajevima, izbegavalo se sađenje povrća, naročito boranije i duleka, kako biljke ne bi samo cvale, a ne rađale plodove.
U nekim selima devojke su baš na ovaj dan sejale lan, u nadi da će lepo napredovati.
Od praznika Cveti pa sve do Duhova, veruje se da ne valja brati cveće – ono koje tada poraste ima posebnu simboliku i namenjeno je višim ciljevima.
Kako crkva tumači ovaj dan
Prema hrišćanskoj tradiciji, Isus Hristos je iz Vitanije krenuo u Jerusalim, praćen svojim učenicima. Glas o Njegovom dolasku i vaskrsenju Lazara brzo se proširio, pa su Mu se na putu pridruživali brojni ljudi. Na kapijama grada dočekan je radosno – kao car mira i ljubavi.
Taj svečani ulazak u Jerusalim crkva tumači kao uvod u stradanje, ali i pobedu života nad smrću, koje će doći sa praznikom Vaskrsenja.
Cveti su praznik radosti, nade, običaja i nežnosti. Dan kada cveće ne govori samo jezikom prirode, već i jezikom vere, sećanja i zajedništva.
(Ona)