Vernici Srpske pravoslavne crkve u sredu, 8. maja, obeležavaju Markovdan, praznik posvećen apostolu i jevanđelisti Marku. Ovaj praznik se u Srbiji obeležava i praznuje od davnina.
Verovalo se da će onoga ko se danas ogreši i ne ispoštuje apostola Marka stići kazna u vidu oluja i gromova koji će mu uništiti imanje. Zato postoji običaj da na ovaj dan zemljoradnici ništa ne rade na svojim njivama.
Markovdan se smatra „blagim danom“, vremenom za odmor i molitvu. Ova tradicija se prenela i na ostala zanimanja – danas nikako ne treba raditi jer se veruje da Sveti Marko hoda svetom sa korpom punom grada, pa onom ko radi šalje nevreme koje će ga pratiti preko cele godine.
Takođe, ovo je loš dan za spavalice! Na Markovdan, veruje narod, nikako ne valja dremati preko dana jer će se onda biti bunovan, pospan i bolešljiv preko cele godine. Izuzetak su oni koji su već „zgrešili“ i spavali na Đurđevdan – oni treba da odremaju neko vreme i na Markovdan jer će tako „poništiti dejstvo“ pređašnjeg sna i neće ih stići „kazna“.
U Leskovačkoj Moravi se smatralo da kukuruz treba početi sa okopavanjem od Markovdana, kada je najbolje i kupus rasađivati – da bi dobro rodio. U Gornjoj Pčinji se Sveti Marko proslavlja pod nazivom Marko Gradobija, i ništa se nije smelo raditi da ne bi grad pobio sav rod i letinu.
Ovaj dan, nazivajući ga Mistrovdanom, naročito su praznovali kovači verujući da bi im miševi izgrizli mehove ako bi tog dana radili.
Dan posvećen Svetom apostolu i jevanđelisti Marku – Markovdan crkva praznuje 8. maja po Gregorijanskom kalendaru, tj. 25. aprila po Julijanskom kalendaru. To je praznik posvećen Hristovom učeniku i prvom pomoćniku Svetog Petra, Marku, koji je na molbu vernika napisao knjigu i Isusovim čudesima i učenju.
KO JE BIO SVETI MARKO?
Marko je bio saputnik i pomoćnik apostola Petra, koji ga je u svojoj prvoj poslanici nazvao svojim sinom, ali ne sinom po telu, nego po duhu. Kada je Marko bio s Petrom u Rimu, vernici su ga zamolili da im napiše o spasonosnoj nauci Isusa Hrista, njegovim čudima i životu.
Tako je Marko napisao jevanđelje, koje je video i apostol Petar, jedan od prvih 12 Hristovih učenika, i posvedočio da je istinito. Petar je Marka postavio za episkopa i poslao ga u Misir da propoveda. Misir je u to vreme pritiskao gusti mrakom neznaboštva, idolopoklonstva, gatanja i zlobe. Sveti Marko je, uz Božiju pomoć, uspeo da poseje seme Hristove nauke po Liviji, Amonikiji i Pentapolju.
Iz Pentapolja je došao u Aleksandriju, gde je zasnovao hrišćansku crkvu i postavio episkopa, sveštenike i đakone. Marko je svoju propoved Marko potvrđivao mnogobrojnim velikim čudima. Kada su ga neznabošci optuživali da razara njihovu idolopokloničku veru i kada je gradonačelnik počeo da ga traži, Marko je ponovo pobegao u Pentapolj, gde je nastavio svoje delo. Marko se posle dve godine vratio u Aleksandriju, na veliku radost vernika, čiji se broj višestruko povećao.
Tada su ga uhvatili neznabošci, vezali ga i vukli po kaldrmi vičući: „Povucimo vola u obor“. Teško povređenog i krvavog bacili su ga u tamnicu, gde mu se prvo javio anđeo koji ga je hrabrio i krepio. Zatim mu se javio i sam Isus Hrist, koji mu je rekao: „Mir Tebi, Marko, jevanđeliste moj“, a Marko mu je odgovorio: „Mir i tebi, gospode moj Isuse Hriste“. Zlobni ljudi su sutradan izvukli Marka iz tamnice i ponovo ga vukli po ulicama i ponovo vikali: „Povucimo vola u obor“. Iznuren i izmožden, Marko je izustio: „U ruke tvoje, gospode, predajem duh moj“, i umro, 68. godine u Aleksandriji.
(Žena Blic)