Pismo jedne žene koje će mnogima otvoriti oči krije važnu poruku svim ženama.
„Danas imate 45 godina… i uskoro ćete dobiti poslednji pasoš…“
Ovako počinje ovo pismo. Autorka ju je napisala sebi, ali može biti upućena i drugim ženama ovog uzrasta.
Možda će oni koji su živeli na isti način kao i autor uspeti da preokrenu situaciju i, u tako divnom dobu, počnu da žive drugačije.
„Poslednji pasoš“, ne zvuči baš dobro, zar ne?
Ali kada je moj muž kupio avionsku kartu, naznačio je važnost pasoša „neograničeno“. Aerodrom je ispravio: „Važenje do 108 godina. Zvuči ohrabrujuće?
Ne, ni to ne zvuči dobro… nije smešno. Iako smo se moji gosti i ja smejali za slavskom trpezom.
I tražim od sebe oproštaj za sve što sam sebi nanela za ovih 45 godina.
Zato što sam sebe ponizila, a da to ne shvati prekasno.
Za davanje sebe onima koji me nisu voleli.
Što sam trošila živce na nedostojne ljude. Videla sam dobro u njima. Tada to nisam videla, ali sam glupo verovala da je tu.
Onda sam pokušala da im dokažem da su bolji nego što jesu… Ništa se nije promenilo, samo moji živci.
Za gubljenje vremena i truda da se dobije tuđe odobrenje. Bavila sam se ovim pre samo nekoliko godina i, ura, sada sam oslobođena od toga. Znate, ništa se loše nije dogodilo, samo je bilo bolje.
Izvinjavam se zbog suza, zbog neprospavanih noći. Zbog svega što sam uradila, čineći sebe nesrećnom.
Mnogo toga je u dalekoj prošlosti, ali ne pušta. Znam da nema smisla kajati se za vulgarnim, kajati se za učinjenim.
Ali da li uvek radimo ono što ima smisla? Možete li zaista sebe naterati da ne razmišljate o tome pre spavanja? Ne skrolujte, ne žalite, nemojte se kajati.
Obećavam da se ovo neće ponoviti. Nikada se više neću povrediti. Neću se više ponižavati niti vređati. Voleću i brinuti o sebi. Obećavam!“.
(Stil)