Odlazak u crkvu podrazumeva paljenje sveća za žive i za upokojene. Ipak, mnogi su u dilemi i ne znaju da li je dovoljno upaliti jednu sveću ili je neophodno kupiti više voštanica i nameniti ih za žive članove porodice i za preminule pretke.
Običaj paljenja sveća u crkvi za žive i za mrtve traje vekovima.
Pogrešna navika i običaj većine je da u gornjem delu čiraka pale sveće za decu, bračnog druga, roditelje, kumove i prijatelje, a u donjem za upokojene članove porodice.
Ipak, kod mnogih postoji dilema da li je neophodno upaliti više sveća i svaku nameniti ili je dovoljna jedna. Na ovo pitanje jasan odgovor je dao sada upokojeni otac Dušan Kolundžić na sajtu Svetosavlje.
– Paljenje sveća je simvoličko ispovedanje, da smo mi hrišćani sledbenici religije svetlosti, a takođe i kao odgovarajuća žrtva Bogu.
To osvetljavanje prostora, pa i po danu, podseća nas da se mi staramo da prosvetlimo naš um svetlošću Hristove istine, da zagrevamo našu dušu božanskom ljubavlju i da sve više naš život oslobađamo od prirodnog i grehovnog mraka – objasnio je otac Dušan.
Prema njegovim rečima, paljenje sveća je jedna vrsta spoljašnjeg vida naše unutrašnje pobožnosti.
– I kad god palimo sveću, pa bila ona slavska, božićna, vaskršnja, za zdravlje živih ili za pokoj duša umrlih, samom paljenju prethodi molitva Bogu, direktno ili preko svetitelja u čiju uspomenu ovu žrtvu prinosimo.
Kad svečar pali slavsku sveću, on se najpre prekrsti, pogledavši na slavsku ikonu, poljubi sveću i onda je upali.
Tim poljupcem, na vidljiv način, izražava svoju ljubav prema svetitelju i samom činu krsne slave. Isto je i pri paljenju sveća za zdravlje živih i pokoj duša umrlih srodnika i prijatelja.
Svakoj upaljenoj sveći prethodi molitva Bogu, podsećanje na ličnost kojoj sveću namenjujemo, obično celivanje sveće i paljenje.
– Da li ćemo upaliti manju ili veću sveću, da li ćemo upaliti samo jednu sveću i pomoliti se Bogu za celu našu porodicu ili sve upokojene srodnike i prijatelje, ili pak svakome ponaosob, zavisi često i od naših mogućnosti ili prostora u kome se sveće prislužuju.
U pesmi Svetog Vladike Nikolaja „Zidanje Ljubostinje“, carica Milica je na svakom kamenu, koji je Rade Neimar pripremao za uziđivanje u crkvu, palila voštanicu, namenjujući je „jednom, desetorici, jal buljuku celom“- isticao je otac Dušan
I oni koji pale više sveća, namenjujući ih pojednicima i oni koji pale po jednu sveću za zdravlje živih i pokoj duša umrlih, čine dobro delo, naglašavao je otac Dušan.
– Molite se za svoje bližnje iz ljubavi prema njima, prinosite Bogu određenu žrtvu, a time pomažete i svoju parohijsku crkvu ili bilo koju drugu, tamo gde sveće prislužujete – isticao je otac Dušan Kolundžić.
Navika da palimo sveće u gornjem delu čitaka za žive, a u donjem za upokojene je praksa koja je pogrešna i nema utemeljenje u hrišćanstvu.
(Kurir)