Šta o batinama i kažnjavanju dece misli sveštenik Arsenije Arsenijević i profesor Svetomir Bojanin? Stav sveštenika i stav psihologa se značajno razlikuju.
Otac Arsenije Arsenijević odgovara na pitanje „Da li je greh tući decu?“
„Jedan naš vladika tvrdi da sa deteta ne treba skidati ruku – il ga treba milovati, il ga treba tući. To je zanimljiva misao koja kaže da i kroz milovanje i kroz batine mi izražavamo ljubav prema detetu – ne ignorišemo ga. I te batine jesu jedan izraz ljubavi, ali pod uslovom da ne dolaze iz hira.
Ako te batine dolaze zbog ega, zbog toga jer je dete dobilo lošu ocenu – to je onda nešto što treba lečiti kod roditelja. Ali zaista, za neke loše postupke, batina za dete koje nije u stanju da razume svoje loše postupke treba da ima jedan vaspitni smisao.
Momenat opomene za onaj period života kada mlad čovek nije u stanju da shvati na drugi način. To ga prodrma, protrese, navede ga na razmišljanje o tome onako kako treba.
Problem je u našem odnosu koji imamo prema deci: zašto ga tučemo, kad i kako ga tučemo? Jako je važno da dete oseti posledice svog postupka. Zašto se to dešava? Naša deca treba da znaju zašto su dobila te batine, ako ih dobiju. Treba biti umeren, izbegavati to, ali vaspitni smisao u batinama postoji.
To što postoji u Americi i Zapadnoj Evropi, princip kažnjavanja roditelja ako kažnjava decu, to nije normalno – jer ne može društvo da više voli dete od roditelja,“ kaže otac Arsenije Arsenijević.
S druge strane tu je i savet uglednog profesora Svetomira Bojanina koji se decenijama bavio socijalnom psihijatrijom i psihoterapijom na Institutu za mentalno zdravlje. O istoj temi on ovako kaže:
„Batine u porodici nikad nisu dobre. Mogu se sve stvari rešavati bez batina. Ali, mnogo je manji greh ako, u nekoj situaciji gneva, nekad i ošamarimo dete, nego ako se prema njemu lažno ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili. Batine ne mogu nikoga vaspitati na dobro, niti se može naučiti batinama da neko nekoga voli.
Batine, šamar, uvek su pad roditeljstva i vaspitanja. O svakom šamaru koji roditelj udari svom detetu, može da se napiše mali roman. Ne možemo šamarima i batinama vaspitavati dete. Jer, ako počne da se boji bola, ono će prestati da se boji moralnog pada. A ako se ne boji moralnog pada nego bola, svagda tamo gde nema bola, on će ići u moralni pad. Imamo dokaza tome: sva deca koja kradu i koja su delikventi, mlaćena su zverski od svojih roditelja. Batina nije nikoga naučila da se okane poroka i da se okane nemorala, čak je i gurala u nemoralno ponašanje.
Da je batina bila valjana, ne bi ni izlazila iz raja.“
(Stil)