Naš legendarni glumac Dragomir Bojanić Gidra, najpoznatiji je javnosti po ulozi u „Žikinoj dinastiji“, ali on je tu slavu stekao mnogo ranije, kada je tokom 1960-ih, pod pseudonimom Entoni Gidra (Anthony Ghidra), glumio u desetak italijanskih vesterna i akcionih filmova.
Započeo je filmsku karijeru 1955. godine epizodnim ulogama u filmovima “Ešalon doktora M” Ž. Mitrovića i “Šolaja” V. Nanovića, a jedno vreme glumio je i u pozorištu (član JDP-a bio je 1964. do 1966.), ali je ostao pre svega filmski i televizijski glumac.
Glavne i veće sporedne uloge u četrdesetak domaćih filmova donele su mu veliku popularnost, ali i nagrade (dobitnik je Zlatne arene u Puli za ulogu u „Svadbi“, R. Šaranovića).
Teško detinjstvo
Legenda domaćeg glumišta imao je veoma teško detinjstvo, a razlog rome je bio što je tokom Drugog svetskog rata ostao siroče.
Njegova majka Novka umrla je od tuberkuloze u detinjstvu, ali to nije bio kraj tragedije za porodicu Bojanić. Kada je Gidra imao nepunih deset godina njegovog oca Jovana – Jocu, oficira srpske vojske streljali su 1943. godine tokom Drugog svetskog rata.
– Gidra se sećao noći u kojoj su mu odveli oca. Retko je pričao o tome, ali to je bila ključna epizoda koja će potpuno promeniti život i posle koje će ostati siroče. Majka mu je umrla od tuberkuloze, a otac je uhapšen posle Drugog svetskog rata.
Gidra je nosio sendviče stražaru da bi ih ovaj odneo njegovom ocu. Kada se trećeg dana stražar pojavio u dedinom šinjelu, Gidra je shvatio da su mu ubili oca. I on je tada ostao na ulici. Neki deda je pokupio njega i još nekoliko dečaka sa ulice i odveo ih da rade u fabrici konzervi – rekla je za „Nedeljnik“ Gidrina ćerka Jelena Bojanić, opisujući detinjstvo svog oca.
Po profesiji sam zanatlija
Čuveni glumac završio je u rodnom gradu srednju školu za preradu mesa, voća i povrća ili „konzervatorijum“, kako je ovu obrazovnu ustanovu u šali nazivao.
Po profesiji sam zanatlija. Imam kvalifikaciju stečenu u STŠ Kragujevac, hemijsko-tehnološki odsek. Glumom sam počeo da se bavim po potrebi službe, u kragujevačkoj fabrici konzervi Crvena zvezda.
Zatim sam preko amaterskog pozorišta Sveta Mladenović došao u Kragujevačko narodno pozorište, čiji sam član dugo bio – govorio je glumac u jednom intervjuu s početka sedamdesetih godina prošlog veka.
Tri godine nakon što je ušao u Kragujevačko pozorište, kolege su skupile novac, kupile mu odelo i kartu za Beograd da ode da polaže prijemni na Akademiji.
„Imaš li ti gde da spavaš u Beogradu?“
Kada se završio prijemni, upitao ga je čuveni Raša Plaović: „Imaš li ti gde da spavaš u Beogradu?“. Gidra mu je odgovorio da ima, a zapravo nije imao nikakav smeštaj osim onog na železničkoj stanici.
To je znao i Plaović koji je već rekao čistačicama na Akademiji da raspreme jednu sobu s metlama i kantama.
Žikina dinastija
Najveću popularnost, ovaj glumac stekao je ulogom Žike Pavlovića, koju je maestralno igrao od 1978. do 1992. godine u serijalu „Žikina dinastija“. Uz njegove anegdote i doskočice uživale su generacije, a serijal nije moguće nastaviti bez njega.
– Snimio bih do danas 20 Žikinih dinastija. Međutim, Gidru ne može niko da zameni – rekao je jednom prilikom Zoran Čalić, autor Žikine dinastije.
Velika ljubav
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Na studijima glume, na svojoj klasi upoznao je dve godine stariju koleginicu Ljiljanu Kontić, a ljubav je planula brzo. Venčali su se 1966. godine, a četiri godine kasnije dobili su i ćerku Jelenu, a i dalje se prepričava anegdota da je Gidra kada se ona rodila Beograd je bio na nogama. Ljiljana i Gidra često su imali nesuglasice, ali su se na kraju uvek vraćali jedno drugom.
Gidra je svoju ženu jako voleo, ali bilo je problema. Zajedno su proverli trideset godina, od toga – dva razvoda i tri zaveta na večnu ljubav.
– Nisam verovao da mogu biti tako upecan. Kada sam bio mladić, nisam mogao ni da pretpostavim da ću jednog dana biti toliko vezan za porodicu – govorio je umetnik.
Bolest ga je sasekla
Gidra je na Vojno Medicinskoj Akademiji proveo poslednjih mesec dana života, boreći se sa rakom jetre. Njegova ćerka je devedesetih otišla u Ameriku. Pre toga je bila u Londonu. Bojanić se iz inostranstva vratio zbog nostalgije, a ona zbog njegove bolesti.
– U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledao kao bolnica, već kao objekat pod opsadom.
Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. A oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18 do 19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu – rekla je Jelena u intervjuu za Nin.
Do kraja je bio vedar i veseo
Proveo je poslednje dane pričajući viceve ranjenicima sa fronta, dok su mu medicinske sestre švercovale cigarete.
– Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj, sestre mu švercuju cigarete. A u njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike – otkrila je Jelena.
Aleja
Dragomir Bojanić Gidra preminuo je 11. novemmbra 1993. u 60. godini, a sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju. Dvanaest godina kasnije njegova supruga je sahranjena pored njega.
(Izvor: Kurir)