Aleksandar Anjoli, Sarajlija italijanskog porekla, dva puta godišnje, od 1975. do 1978. godine, bio je lično obezbeđenje drugu Titu dok je ovaj lovio po velikim lovištima oko Bugojna. Anjoli se prisetio nekoliko zanimljivih detalja.
Tadašnji bh. političari s Titom su pozirali jednom prilikom fotografu ispred kože medveda kapitalca, koja je bila okačena na zidu. Ne treba napominjati da je medveda ustrelio baš Josip Broz.
„Da bi opustio malo atmosferu, Tito se, pre nego što je blicnulo, našalio na njemu svojstven način“, kaže Anjoli.
“Drugovi i drugarice, upravo sam dobio vest da je drug Nikolaj Čaušesku na Karpatima ulovio većeg medveda od ovog na zidu. Šta vi mislite da ovog našeg malo rastegnemo kako bi i dalje bio najveći ulovljeni medved u Evropi?”, rekao je.
Tito je uživao u lovu. Imao je uvek tri puške, ali najdraža mu je bila vinčesterka. Imao je, kaže Anjoli, i standardnu proceduru pripreme pred odlazak u lov.
Broz bi ustao ujutro oko četiri sata, da bi proverio kakvo će vreme biti. Onda bi prošetao oko vile Gorica, na terasi popio kafu, zapalio kubu i listao štampu. Potom bi odmah u blizini vile isprobao oružje.
Zanimljivo je da je štampa za Tita u vilu Gorica stizala helikopterom, a cigare direktno od Fidela Kastra. Anjoli se seća da su cigare bile zapakovane u aluminijumsku ambalažu na kojoj je pisalo: „Titu od Kastra“.
Aleksandar Anjoli nije slučajno bio u Titovom obezbeđenju. Tada je radio u Službi državne bezbednosti. Oni koji su bili u blizini Tita kuvari, konobari, krojači… nisu nasumično birani.
Anjoli kaže da su po hiljadu puta proveravani. Takvu proceduru je i sam prošao. Možda mu je olakšavajuća okolnost bila i to što je svojevremeno bio najmlađi sekretar SKJ. Imao je samo 19 godina. Za Tita kaže da je bio veliki čovek. Neposredan u kontaktu s ljudima, nimalo prepotentan.
„Imao je osamdeset godina a svako jutro se sam brijao“, priča on i nadovezuje odmah ovu anegdotu.
Kaže, saznao je slučajno da Tito u novčaniku nije imao para. Kada je jednom krenuo za Livno, u jednom trenutku se setio da je zaboravio novčanik. To je bio razlog da se jedno vozilo iz kolone izdvoji i vrati nazad prema rezidenciji. Čovek koji je bio poslat po novčanik bio je radoznao i zavirio u njega.
„U novčaniku je bila samo partijska knjižica, lična karta i još neki lični dokumenti“, kaže Anjoli.
Za Titov dolazak u Bugojno, oni koji su trebali da znaju, znali su mesec dana unapred. U tom periodu konspirativno se zavirivalo pod svaki kamen. Kako je radilo Titovo obezbeđenje najbolje pokazuje sledeći primer.
Pokojni Salko Hondo, tadašnji fotograf Oslobođenja i pokojni Predrag Vukosavljević, vozač iste firme, krenuli su službeno ka Bugojnu. Blizu ovog gradića su se zaustavili i zbog nužde potražili najbliži šumarak kraj puta.
Nisu ni počeli s poslom a pred njih, niotkuda, pojavi se milicajac. Naoružan do zuba, a automat uperio u njih. „Pokazali su mu akreditacije, rekli ko su i šta su, ali ovaj ni da čuje, već im kaže: Možda vaše akreditacije važe za vožnju putem, ali da hodate šumom za to vam ne vrede“, seća se Anjoli.
(Izvor: Espreso)