Kako prenosi SPC, Maksim Jovović šezdesetih godina 20. veka zapisao je svedočenje F.O., muslimanke iz Titograda (Podgorice):
– Dugo godina bila sam bolesna i zgrčila sam se toliko da nisam mogla da se krećem nikuda. Vodili su me kod mnogih lekara, ali je sve bilo uzalud. Jedne noći s proleća 1952. usnila sam da treba da pođem u Ostrog, pa da ću da ozdravim tamo. Ali, moj muž mi nije dozvoljavao da za Ostrog krenem.
Najzad, na molbu mojih suseda, odobrio mi je da odem jedno veče u Manastir i da se sutradan vratim.
Prema Jovovićevom svedočenju, žena je pošla sa dva pratioca, koji su je jedva izveli od Donjeg do Gornjeg manastira, pošto nije mogla na svoje noge. Posle čitanja molitva, ostavila je na Ćivotu Sveca nekoliko zlatnih dukata, kojima se kitila.
– Izjutra, u manastirskom konaku ustala sam potpuno zdrava i čilo se vratila kući, zahvalna sili Božijoj i svetom Vasiliju. Ali, kod kuće, moj muž me je ukorio i zlostavljao čitava dva dana zašto sam davala poklone đaurskom svecu, koji, govoraše, “pomaže samo za mito”.
Trećeg dana otada muž je osvanuo zgrčen isto onako kao što sam bila ja. Odneli su ga u Ostrog, gde je molio za pomoć, ali ništa mu nije pomoglo. Ostao je zgrčen u očajanju i kroz dve godine umro je u jadu, ne našavši leka ni kod mesnih lekara ni kod manastirskih duhovnika – kaže svedočenje.
(Izvor: Telegraf)