Prvi svetski rat prekida školovanje mati Ane, ali njena želja za učenjem i služenjem nije prestajala. Postala je jedna od prvih srpskih esperantista, a kasnije nastavnica umetnosti u Beogradu.
Ovo je priča o ženi čija vera je bila jača od svih iskušenja. Igumanija Ana Adžić, koja je rođena kao Nadežda Adžić, bila je stub pravoslavlja i nesebične požrtvovanosti.
Rođena je u Beogradu 1900, a upokojila se u Manastiru Vraćevšnici kod Gornjeg Milanovca 1975. Ostavila je neizbrisiv trag u srpskoj istoriji. Njena porodica bila je duboko povezana sa bogoslovskom tradiciju.
Detinjstvo provodi u Jagodini, gde završava školu, a potom nastavlja obrazovanje u Rumuniji, u školi Monaškog reda i renomiranom školskom zavodu Sveta Marija u Turceverinju.
Prvi svetski rat joj prekida školovanje, ali njena želja za učenjem i služenjem ne prestaje. Postaji jedna od prvih srpskih esperantista, a kasnije nastavnica umetnosti u Beogradu.
Njena predanost drugima postaje još jača posle smrti roditelja. Na poziv vladike Nikolaja, 1935. odlazi u Bitolj, gde vodi sirotište za decu.
Njena ljubav prema siromašnima i nevoljnima videla se 1941, kada osniva hranilišta u Trsteniku. Voleli su je meštani, srčano je pomagali, a njoj nije bilo teško da za decu i prosi po Trsteniku.
Sa sobom je vukla kolica i u njih stavljala priloge. Išla je po okolnim selima po kiši, blatu i mrazu. Na ramenima je vukla teške džakove i sa njima pešačila kilometre.
Krhkog zdravlja i nežnog tela nije dugo izdržala. Teret joj je toliko povredio kičmu, da je do kraja života išla povijena.
Po završetku rata, nove vlasti sestrama oduzimaju zdravu i odnegovanu decu i na čuvanje im daju mališane umno i fizički ometene u razvoju.
Godini 1948. prima monaški postrig u manastiru Sretenje i dobija ime Ana, po proročici Ani. Nedugo zatim, prelazi u manastir Vraćešnicu, gde postoje igumanija.
Njeno srce ostaje otvoreno za svakoga. Pešacima bi prala noge, prosjacima davala poslednji komad hleba, a gostima bi uvek posvećivala pažnju.
Bila je primer skromnosti. Nosila je staru odeću, radila rame uz rame sa sestrama u polju i negovala biljke.
Uskoro će biti 50 godina od upokojenja mati Ane
Njeno slabo telo, ostalo je snažno duhom do poslednjeg dana. Upokojila se 18. novembra 1975. godine.
Na njenom grobu i dana se dešavaju čuda. Vernici dolaze sa nadom, a molitve se ispunjavaju. Njeno ime se sve češće pominje u kontekstu kanonizacije, jer njen kult postaje sve jači. Ostala je verna svom narodu i porodici do kraja.
Tela roditelja prenela je u Vraćešnicu, a na njihovom spomeniku stoji ime njenog brata, koji je stradao u strašnoj zimi tokom povlačenja srpske vojski preko Albanije 1916. godine.
(Religija)