Reč je posmrtnom običaju koji se ne razlikuje od kraja do kraja
Ma koliko bili svesni da je smrt sastavni deo čovekovog života, gubitak bliske osobe je najtragičniji događaj. Čak i kada slutimo da se rastanak sa najbližim bliži, nikada nismo dovoljno spremni da se pomerimo sa činjenicom da drago biće više nikada nećemo videti. Boli saznanje da više nećemo sa njim deliti radosne trenutke, niti ćemo moći da potražimo utehu u teškim danima.
U znak žalosti za pokojnikom, bližnji od trenutka smrti počinje da nosi crno odelo. Žene crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor. Crnina se nosi godinu dana i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva. Međutim, danas se dopušta da se crnina obavezno nosi do 40 dana, a po želji pola godine ili godina.
Slava se ipak slavi
Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek. Kaže se, čak, da je potrebnije slavu slaviti pod tim okolnostima, jer se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.
Najbolje je posavetovati se sa sveštenikom
Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke… U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće ukazati na to da li je neki običaj dobar ili nije.
U Starom zavetu su znakovi žaljenja za upokojenim bili mnogo izraženiji, pa i kod muškaraca: posipanje po glavi pepelom, razdiranje svoje odeće, pokrivanje glave i hodanje bosi, brijanje glave i brade… U Novom zavetu žalost za upokojenim zamenjuje se radošću susreta i prebivanja upokojenih u blizini Božjoj i verom u vaskrsenje tela i život večni.
Nošenje crnine prema običajima sa sela
Za prave hrišćane nema mesta žalosti pri upokojenju bliskih srodnika i prijatelja, jer su svesni da je fizička smrt samo privremeni rastanak od upokojenih, da će se sretati i po upokojenju, a svi će svu biti zajedno kada vaskrsnu. Ipak, nošenje crnine kod žena i crnog flora kod muškaraca je ne samo izraz njihove žalosti za pokojnikom, već pre svega znak ostalim ljudima, sa kojima ožalošćeni dolaze u dodir, da se okolina prema njima ponaša pažljivije, da ne vređa njihovu žalost.
Crnina se, prema narodnim običajima, a ne crkvenim pravilima, obično nosi do četrdesetodnevnog parastosa, a za najbližim srodnicima (roditelji, brat, sestra, suprug) i godinu dana.
Majke na selu su često nosile crninu za decom i mužem doživotno. U gradovima se taj običaj gotovo izgubio, s obzirom na to da i žene rade u raznim ustanovama, gde se crnina ne može nositi ili nije rado viđena.
Ni crna odeća, ni flor ma kolike širine ili neobrijana brada, nisu stvarni pokazatelji odnosa porodice sa svojim upokojenim članom. Ljubav prema dragim pokojnicima izražavamo najbolje ako se za njih neprestano molilmo, palimo sveće za njihovu dušu i u ime njihovo činimo dobra dela.
(Izvor: srbijadanas.rs/espreso.co.rs)