Čovek slon živeo je bednim stilom života, odbačen od strane svih, a tek nakon smrti postao je planetarno poznat.
Današnji život je neverovatno drugačiji od ljudi koji su živeli decenijama i vekovima pre nas. Dok su ljudi danas empatični i ljubazni prema osobama sa deformitetima, u neko drugo vreme prema njima se postupalo drugačije, baš kao sa devojčicom koja je rođena sa 4 noge.
Slično tome, jedan dečak iz Britanije iz 19. veka živeo je sa tako užasnim izobličenjem da nije mogao da podnese da pokaže svoje lice u javnosti. Ipak, morao je da živi od toga. To je srceparajuća priča o Džozefu Meriku, poznatom kao Čovek slon. Nažalost, tokom svog života je bio korišćen kao igračka za zabavu u londonskim predstavama nakaza, dok je kasnije našao utehu u Kraljevskoj londonskoj prodici.
Usamljeni dečak pod zastrašujućim izgledom Džozef Merik je rođen u Lesteru, u Engleskoj, 1862. godine, samo ga je proganjala noćna mora sve do smrti.
Nažalost, do pete godine, Džozefova figura je postepeno počela da poprima neobičan oblik. Naime, stopala su mu postala abnormalno velika, dok mu je jedna ruka bila kvrgava i unakažena. Iako mu je leva ruka naizgled bila normalna, delovala je ženstveno, iste veličine kao dvanaestogodišnja devojčica.
Njegovo detinjstvo bilo je pretešk. Majka mu je umrla kada je imao 10 godina, te je ostao bez jedine ljubavi koju je dobijao, žudeći za toplinom koja mu je očajnički bila potrebna. Njegov otac se ubrzo zatim ponovo oženio, ostavljajući ga samog u svetu punom agonije. Pošto nije imao dom koji bi mogao da nazove svojim, Džozef je našao mesto kod svog strica. Ipak, život mu nije bio lak.
S godinama, Džozef je morao da nauči da prihvati svoje stanje i da razume svoje neobičan izgled. Mnogi su se pitali u čemu leži razlog njegovog deformiteta, dok je njegova majka otkrila bolnu istinu.
Naime, razlog za teške deformitete njenog sina bio je incident tokom njene trudnoće. Situacija se odvijala na sledeći način: Nakon što je njegova mjaka gurnuta u krdo sa životinjama, nju je pregazio slon. Uprkos Josifovim beskrajnim borbama, on je smrt svoje majke smatrao svojom najvećom nesrećom. Nesrećni Džozef imao je izuzetno istaknutu glavu, natečene usne i neobično čudnu kožu, dajući mu figuru čudovišta inkarniranog kao dečak.
Uprkos tome što ljudi nisu videli dalje od njegovog izgleda, Džozef je imao mnogo toga da ponudi.
Svim silama se trudio da živi normalnim i uobičajenim stilom života, kao is vi drugi ljudi. Radio je na nekpoliko mesta, međutim , invaliditet mu je uvek bio prepreka u dobrom obavljanju posla. Svojim izobličenim licem plašio je ljude, dok je tako nevin i bezopasni dečak od 16 godina, postao pretnja zajednici.
Posle dve godine obezbeđivanja doma za Džozefa, njegov stric više nije mogao da priušti da ga izdržava. Stoga je njegova jedina opcija da ostane u okrutnom svetu bila da svoj deformitet pretvori u karijeru. Bez obzira koliko je prezirao da je u centru pažnje, Džozef je priznao da mu je to jedina šansa da preživi. Godine 1884., Džozef Merik je napisao pismo lokalnom komičaru Semu Toru, tražeći da ga izloži na turneji. Tako je počela Džozefova šou karijera; „Čovek slon“. Obilazeći mnoge istaknute gradove u Engleskoj, postepeno je video tračke nade za bolju budućnost.
Jednom, tokom predstave u istočnom Londonu u radnji, njen vlasnik, Tom Norman, pozvao je ljude da vide Džozefa izvan njegovih mana i nesavršenosti. Trebao mu je da svet shvati da on nije strašno čudovište. Nakon što je hirurg Fredrik Trevs posetio Džozefa, bio je u prestravljen, ali i u isto vreme fasciniran njegovom pojavom. Doktor je ubrzo zatražio da dečaka odvede na pregled, te je tako dečak postao meta naučne radoznalosti.
Kada je Džozef zaradio dovoljno novca, njegov menadžer je ukrao svu njegovu ušteđevinu. Život ga je ponovo udario i on je još jednom bio napušten. Na mestu gde nikog nije poznavao, Džozef se srušio, iscrpljen beskrajnom borbom, psihički i fizički. Tada su ljudi pronašli vizit kartu u njegovom džepu. Dr Treves ga je odmah odveo u bolnicu. Sada 24-godišnje telo takođe je patilo od srčanog oboljenja. Sa čime je još morao da se suoči u svom životu? Pod potpunom medicinskom negom, Džozef je detaljno pregledan.
Bolnica je za njega predstavljala veoma sigurno okruženje, međutim, osećaj nemoći ga nije napuštao. Sa ogromnom glavom koja mu je mogla smrskati vrat, njegovo stanje je još uvek bilo misterija. Srećom, nekoliko ljudi je doniralo sredstva za njegovu negu, pomažući mu u lečenju i smeštaju. Četiri godine u bolnici postale su najdragocenije vreme koje je ikada živeo na Zemlji. Atmosfera dobrodošlice mu je pomogla da se otvori.
Trebalo je dosta vremena da ljudi shvate da je u telu čudovišta zarobljena jedna dobra duša. Takođe, za razliku od unapred stvorene predstave o njemu, Džozef je imao intelekt prosečnog mladicća – u stvari, bio je briljantan.
Ipak, postojao je još jedan veliki problem sa kojim je morao da se suoči – žene ga nikada nisu posmatrale kao muškarca. Umesto toga, prezirale su i njegov pogled. Tako je dr Treves pomogao da se ta stvar promeni za njega. Dogovorio je sastanak sa ženom koja mu se nasmešila i rukovala se. Ipak, bolnica i Treves bili su nemoćni da pomognu nekome već blizu smrti. Šokantan uzrok odneo je život 27-godišnjeg Džozefa Merika 11. aprila 1890. U pokušaju da spava ležeći, zadobio je iščašenje vrata i preminuo od gušenja.
Posle njegove tragične smrti, Džozefov skelet je više od jednog veka čuvan u Londonskoj bolnici. Njegovi izvanredni strukturni ostaci bili su trajno izloženi u bolnici, gde su mnogi ljudi pokušali da ih kupe, uključujući Majkla Džeksona. Otkako je preminuo, deformiteti Džozefa Merika bili su tema debate – Šta je moglo da izazove njegove abnormalnosti i džinovsku glavu koja neprestano raste?
(Izvor: Stil)