Čarl Bukovski je oduvek bio iskren prema ljudima, zato mnogi nisu mogli da izdrže njegove reči koje su bile poput britke sablje.
Čarls Bukovski je bio miljama daleko od titule najuspešnijeg američkog pisca. Slavu nije mogao ni da zamisli, a sve veći problemi sa alkoholom su počeli da mu život čine nepodnošljivim. Učmala svakodnevica ga je gušila, a jedino što mu je bilo preostalo jeste pisana reč, kojom je pokušao da se izvuče iz ponora.
Da život zaista piše romane pokazuje i sudbina slavnog Bukovskog čija se dela danas prodaju na svim kontinentima. Naime, radio je kao poštar, a potom je bio radnik u fabrici krastavaca, smatrajući da njegov talenat nije značajan, te da nikada neće uspeti da objavi neko svoje štivo.
A onda se pojavilo svetlo na kraju tunele – izdavač Džon Martin prepoznao je njegovu posebnost i ponudio se da mu do smrti plaća 100 dolara mesečno, ali samo pod jednim uslovom – da se posveti isključivo pisanju.
– Imam dva izbora, ostati u pošti i poludeti ili se igrati pisca i umreti od gladi. Odlučio sam da gladujem – osvrnuo se tada Bukovski na čitavu situaciju.
Kada postao cenjeno ime u svetu književnosti sa prodatim ogromnim tiražima, napisao je Martinu pismo u kojem mu je do tančina opisao kako se osećao kada je da otkaz, a mi vam ga prenosimo i celosti:
„8. decembra 1986.
Zdravo, Džone. Hvala ti na dobrom pismu. Nije loše ponekad se prisetiti kako je sve započelo. Znaš odakle sam došao. Čak i ljudi koji su o tome pokušali da pišu ili snime filmove, nisu to uspeli da prenesu. Nazivaju to poslom „od 9 do 5″.
Nikad nije od 9 do 5, nema besplatnih pauza za ručak na takvim mestima. Šta više, na većini takvih mesta izbegavaš pauze da bi zadržao posao. A tu je i prekovremeno i u knjigama im nikad ne polazi za rukom da opišu prekovremeno i to da, požališ li se na to, uvek postoji neki naivniji čovek koji će doći na tvoje mesto.
Znaš moju staru izreku: Ropstvo nikad nije iskorenjeno, samo se proširilo na druge rase.
Ono što najviše boli jeste postepeno propadanje ljudskosti onih koji zadržavaju poslove koje ne žele, jer se boje da je alternativa mnogo gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Postaju tela u kojima se nalazi preplašeni i poslušni um. Boja napusti oko. Glas postaje ružan. I telo. I kosa. I nokti. Cipele. Sve postaje ružno.
Kao mladić nisam mogao da verujem da bi ljudi mogli da daju živote pod takvim okolnostima. Kao starac, još uvek ne verujem. Zašto to rade? Zbog se*sa? TV-a? Automobila koji isplaćuju u mesečnim ratama? Zbog dece? Dece koja će raditi isto što i oni?
Ranije, kad sam bio mlad i seljakao se s posla na posao, bio sam naivan i pokušao da razgovaram sa radnicima:
Hej, šef u svakom trenutku može da uđe i sve nas otpusti. Samo tako. Nije li vam to jasno?
Samo bi buljili u mene. Predstavljao sam nešto o čemu nisu želeli da razmišljaju. U današnjoj industriji postoje masovna otpuštanja. Stotine gube poslove i njihova su lica u čudu. Govore: Dao sam 35 godina života, To nije u redu, Ne znam šta da radim…
Nikada robove ne plaćaju dovoljno da bi bili slobodni. Daju im samo toliko da ostanu u životu i vrate se na posao. Ja sam to zapazio. Zašto nisu i oni? Klupa u parku ili opijanje u barovima činilo mi se podjednako dobro. Zašto tamo ne otići pre nego što me oni tamo pošalju? Zašto čekati?
S gađenjem sam pisao protiv svega toga, bilo je olakšanje izbaciti sve to iz sebe. I sad kad sam tu, takozvani profesionalni pisac, nakon što sam potraćio 50 godina života, otkrio sam da postoje i druga gađenja.
Sećam se kad sam radio u jednoj fabrici, jedan od kolega je rekao: Nikad neću biti slobodan.
Jedan od šefova upravo je prolazio pored nas (zvao se Mori) i ispustio slasni osmeh, uživajući u činjenici da je njegov kolega zarobljen do kraja života.
Imao sam sreću da napustim jedno takvo mesto, bez obzira na to koliko mi je trebalo, i to me je ispunilo takvom radošću. Pišem to starog uma i starog tela, iza mene su vremena kada bi većina muškaraca dopustila samima sebi da nastave s takvim stvarima, ali budući da sam počeo kasno, dugujem samom sebi da nastavim.
A kad reči počnu da nestaju i kad će morati da mi pomognu da se uspenjem uz stepenice i više ne budem u stanju da razlikujem pticu od spajalice, i dalje će nešto u meni pamtiti osećaj na koji način sam prošao kroz ubistvo, nered i muku i domogao se barem plemenitog načina da umrem.
To što niste u potpunosti potraćili život čini se kao vredno dostignuće, barem što se mene tiče.
Tvoj Hank“
(Izvor: Stil)