Kad je Marija saznala da njen suprug Pavle ima vanbračnog sina, zabranila mu je da ga viđa
Niz nesreća koji je pogodio nekada bogatu i srećnu porodicu naterao je i Mariju i Pavla da se pokaju i zatraže oproštaj
Marija se godinama borila sa unutrašnjom gorčinom i ljutnjom.
Kad je saznala da njen suprug Pavle ima vanbračnog sina Danila, osećala je da ju je izdao, iako je Danilo rođen malo pre nego što su se ona i Pavle venčali.
Odlučila je da mu zabrani svaki kontakt sa detetom.
Marija nekoliko meseci pre venčanja sa Pavlom saznala strašnu tajnu svog budućeg muža – iz prolazne veze je dobio vanbračnog sina.
Šok koji je pretrpela odlučila je da preobrati u prednost – uceniće Pavla i naterati ga da bira: ili ona, ili vanbračni sin.
Pavle nije bio u dilemi, odabrao je Mariju. Ali, ovakva odluka donela je niz nesreća koje su zauvek promenile njihove živote.
Iako je Pavle osećao odgovornost prema Danilu, nije ga višao jer je to obećao Mariji. Nije promenio stav ni kada su Marija i on dobili bliznakinje.
Posvećen porodici, Pavle je u ptopunosti zaboravio na Danila, dok je svu pažnju posvećivao Mariji i njihovim ćerkicama Anji i Tanji.
Kad ga je jednom prilikom ugledao kako sa majkom šeta Kalemegdanom, osetio je užasnu grižu savesti i želju da mu priđe. Ali, Marija je tad bila odlučna:
„Ne želim da čujem! Ne želim da ti viđaš to dete! Neću dozvoliti da nas uništi! Nikada! Ako imaš ikakvu ljubav prema meni i našoj deci, zaboravi na njega.
On nije deo naše porodice i nikada neće biti!“
Progutala je knedlu kad je shvatila koliko Danilo, tada već osnovac, liči na Pavla, ali je brzo zaboravila na to gledajući svoje ćerkice.
Pavle je u razgovoru sa prijateljem bio iskren:
„Ne znam šta da radim, Marko. Osećam se kao da živim dve odvojene staze koje se nikada neće sresti. Marija je nepopustljiva, a ja samo želim da budem dobar otac i Danilu, kao što sam Anji i Tanji.
Bar da mu dam džeparac, da izađemo na ručak, da mu kupim patike, da zna da ima oca na kojeg može da se osloni. Približava se opasnim godinama, ne želim da krene stranputicom jer nije odrastao uz oca.“
Marko ga je posavetovao da se krišom vidi sa vanbračnim sinom, ali Pavle ipak nije imao hrabrosti da to uradi.
Marija ga je pritiskala obavezama oko bliznakinja, njihovim školovanjem, odlascima na letovanja i zimovanja, porodičnim proslavama…
Kad im je Anja saopštila da ima ozbiljnu vezu i da namerava da se uda, i Pavle i Marija su bili zatečeni. Srećni, ali uz dozu strepnje, jer nisu znali ko je mladić sa kojim se njihova Anja zabavljala.
Poznanstvo je prošlo bolje nego što su očekivali. Anja i njen budući suprug Jovan planirali su da odu na letovanje, a iste godine na jesen da naprave intimno venčanje na koje bi pozvali samo najbliže.
Pavle je pucao od ponosa, jer mu se ćerkin izbor jako dopao. Jovan je bio lepo vaspitan, ambiciozan mladić, visokih moralnih načela.
I Anjina bliznakinja Tanja bila je presrećna što je njena sestra pronašla srodnu dušu. Marija je već počela da pravi planove za Anjino i Jovanovo venčanje.
A onda se u trenutku nad njihovom porodicom nadvio crni oblak. Najpre je Pavlu propao privatni biznis koji je celoj porodici omogućavao lagodan život.
Ostao je bez firme, u kreditima do guše. Marija nije mogla da se pomiri sa činjenicom da će živeti oskudno, jer njena plata nije bila dovoljna da pokrije porodične prohteve.
Bila je očajna i konstatno je prebacivala Pavlu da je pod stare dane postao nesposoban da izdržava porodicu.
Ali, to nije bila jedina loša stvar sa kojom se njihova porodica suočila. Ubrzo posle finansijskog kraha desilo im se nešto mnogo gore…
Putujući ka Hrvatskoj, Anja i Jovan imali su saobraćajnu nesreću. Jovan je dobio prelom obe potkolenice, a Anja je dobila unutrašnje krvarenje i lekari su je stavili u veštačku komu.
Marija, Pavle i Tanja molili su Boga da njihova ćerka i sestra preživi.
Danima su bdili ispred bolnice, iščekujući makar jednu povoljnu vest o Anji.
Sedeći na klupi ispred bolnice dok je vrelo avgustovsko sunce nemilice pržilo, Mariji i Pavlu prišao je nepoznati mladić. Marija ga u prvi mah nije prepoznala, ali Pavle jeste.
Bio je to njegov vanbračni sin Danilo. Onaj, kojeg nije viđao jer mu je Marija to branila. Onaj, koji je, kako je Marija govorila, mogao da rasturi njihovu srećnu i bogatu porodicu.
Mladić u beloj uniformi bio je slika i prilika svog oca koji ga je odbacio zbog nove porodice.
„Viđao sam vas u bolnici, znam da je Anja imala saobraćajnu nesreću. Ako ikako mogu da vam pomognem, zapišite moj broj telefona, uradiću sve što mogu.
Radim u bolnici kao medicinski tehničar, lekari će mi izaći u susret šta god da im tražim…“, rekao je Danilo, dok je Pavle ćutke gledao u zemlju.
Marija nije prihvatila pruženu ruku vanbračnog sina njenog muža:
„Ko ste Vi? Šta hoćete od nas? Došli ste da nam stajete na muku sad kad nam je najteže? ‘Ajde, gubite se odavde i ostavite nas na miru! Ne treba nama nikakva pomoć, pogotovo od Vas!“
Danilo se sklonio, a Marija je viknula na Pavla:
„Idemo odavde! Smesta! Tražićemo da Anju prebace u neku drugu bolnicu! Neću da joj ovaj tvoj… nešto uradi!“
Pavle je ćutke krenuo za njom. Iz razgovora sa doktorima znao je da su Anjine šanse da preživi minimalne, ali to nije smeo da kaže Mariji.
I on se u dubini duše nadao da će se desiti čudo i da će se njihova ćerka izvući. I molio se krišom da mu Bog oprosti što je ostavio Danila bez očeve zaštitničke figure. U tim teškim trenucima, kad se molio da Anja preživi, savest ga je izjedala poput rđe.
Sad, smatrao je, više ništa ne može da učini, da ispravi neoprostiv greh koji je počinio prema Danilu.
„Neka propast firme bude otkup za moj greh prema vanbračnom sinu“, ponavljao je u sebi noću, kršeći ruke u molitvi.
Ali, kako kaže naš narod, Bog nije mačka da odmah ogrebe, ali kad ogrebe ta rana teško zaceljuje…
Strašnu vest o Anjinoj smrti Mariji i Pavlu saopštila je druga ćerka.Tanja je neutešno plakala za sestrom, pokušavajući da umiri potpuno slomljene roditelje. Bol i užas sa kojim se ova nekada srećna porodica suočila bili su nemerljivi.
Kad je videla ćerku koja je izgubila najvažniju bitku, Marija se setila svog najvećeg greha.
„Pavle, oprosti mi. Ja sam kriva što smo izgubili našu Anju. Ja sam kriva što sam ti branila da viđaš sina.
Da sam bila drugačija, da sam imala bar malo razumevanja prema tom detetu, našoj Anji bismo sada spremali venčanje, a ne sahranu.
Sustigle su nas nesreća za nesrećom“, govorila je Marija kroz suze, shvatajući šta je učinila.
Pavle je ćutao i brisao suze koje su mu se slivale niz obraze.
Nije imao reči utehe, jer je po drugi put u životu izgubio dete – najpre Danila kad je pod Marijinim pritiskom odlučio da ga ne viđa, a onda i Anju koja je podlegla povredama posle strašne saobraćajne nesreće.
Firma mu nije bila ni na kraj pameti. Jedino što je želeo bilo je da mu Danilo oprosti i da ga pusti u život. Rekao je to Mariji nekoliko dana pošto su sahranili Anju.
„Kajem se, Pavle, iz dubine duše se kajem što sam ti branila da viđaš sina. Ići ćemo da bolnice zajedno, da ga potražimo i da ga zamolim da mi oprosti.
Nisi ti ništa kriv, ja sam kriva. Ja sam verovala da bi nam Danilo pokvario porodičnu sreću, a nikad se nisam ni zapitala da li to dete ima šta da jede, šta da obuče, gde da spava…
Naše ćerke su imale sve, jer si im ti to obezbedio. Ja sam grešna, ja sam kriva, ja ću Danila da molim za oprost“, tekla je bujica reči iz Marijinih usta dok je Pavle ćutke klimao glavom.
A onda je progovorio:
„Znaš, Marija, dok je Anja bila u bolnici molio sam Boga da nam bankrot bude jedini problem. Veruj da bih mirno živeo kao podstanar, samo da nam deca budu živa i zdrava.
Bog nas je oboje kaznio na najstrašniji način, izgubili smo dete.
Sad moramo da se svijemo iznad Tanje i Danila… ako nam Danilo oprosti.
Prekasno je da se kajemo, sad moramo da priznamo greh koji smo oboje počinili i da se popravimo kao ljudi, ako je to ikako moguće. Tanja mora da upozna Danila, da zna da ima brata po ocu.
Ne smem ni da pomislim šta bi bilo sa nama da se i njoj nešto desi. Ti jesi kriva što si mi branila da viđam sina, a ja sam još više kriv što sam te poslušao.
Mogao sam da ti kažem ‘ne’. Mogao sam da ga viđam krišom, da i ne znaš. Platili smo najskuplju cenu, stradala je Anja ni kriva ni dužna. Idemo da sačekamo Danila ispred bolnice.“
Marija ga je pogledala širom otvorenih očiju:
„A šta ako on nas sada odbaci kao što si ti… Kao što smo mi njega?“
„Molićemo ga. Valjda ćemo poživeti toliko da nam oprosti.“
Marija je progutala knedlu, stavila u tašnu sat koji je ostao iza pokojnog svekra i sa Pavlom, ruku pod ruku, izašla iz kuće. Nije htela da „kupi“ Danila tim satom.
Htela je da mu preda poklon od Pavlovog oca koji je redovno viđao svog unuka pre nego što je preminuo. Znala je da će taj sat Danilu vratiti sećanja da ga je neko iz očeve porodice ipak voleo otkako se rodio.
(Žena)