U svojoj ispovesti govorio je o detinjstvu, mladosti, inostranstvu i svom životnom putu koji nije bio nimalo lak.
Muhamed Hadžimuratović zvani Vuk (52) iz Ustikoline u BiH privukao je pažnju medija svojom neobičnom i nesvakidašnjom životnom pričom.
Naime, ovaj zanimljivi čovek duge, sede kose i brade nekada je bio milioner, a danas je skoro pa beskućnik.
Kako kaže, rođen je kao prvo muško dete u porodici, nakon četiri sestre. Detinjstvo nije proveo kao sva druga deca, jer je već sa devet godina počeo da radi kod oca.
– Svaki zimski raspust, letnji raspust, svaku subotu od petog do osmog razreda sam radio kada dođem iz škole.
Pomagao sam ocu u pekari. I otac i deda su mi bili pekari, a potom sam počeo i sladoled da prodajem – priča Mohamed i dodaje da je kasnije završio srednju vojnu školu u Sarajevu, pa otišao na studije, na Vojnu akademiju u Beograd koje je prekinuo zbog situacije u zemlji pa počeo da radi u prestonici.
Zloslutne 1992. godine se vratio u BiH i tamo je „video da je sve u haosu“.
Tada prvi put napušta zemlju. Otišao je u Nemačku, bavio se građevinom, pomagao roditelje. Oni su došli za njim i proveli u inostranstvu par godina na radu, do 1998. Ponovo se vratio u BiH „i video da za njega nema hleba“.
„Evo ga dijasporac. Pobego si odavde, pobegulja“, pričali su mu.
„Međutim, ja se nisam nisam zakleo nijednoj armiji osim jugoslovenskoj. Nisam osećao odgovornost.“
Onda je želeo da se vrati u Nemačku, ali tek to nije mogao. Kasnije je, navodi, preko luteranske crkve otišao za Ameriku, sa tadašnjom ženom i dvoje dece.
Po dolasku u SAD počeo je da se druži sa ljudima sa obog prostora. Naučio engleski na kursu i počeo ponovo da radi na građevini. Tako je živeo dve godine, posle čega se školovao i „počeo da radi sam za sebe“.
„Otvorio sam firmu, sve legalno. Normalno, moglo se zaraditi samo sa dva posla, to naši ljudi tamo znaju“, kaže dodajući da nije prestao da radi ni za tu građevinsku firmu, u kojoj je počeo.
U SAD je proveo 20 godina i, kako priznaje, nije mogao više. Vratio se 2019. godine, a boravak u SAD pamti i po lepom i po ružnom.
„Bio sam oduševljen njihovom prirodom. Posle tri meseca boravka tamo saznao sam da čovek može da kupi pušku i da ide u lov“, navodi najpre lepo.
„Kupio sam kuću. Zadužili su me 600.000 dolara. Prodali su mi je za 220.000“, ubrzo dolazi i do ružnog, navodeći da su finansijski problemi uslovili i krah braka.
„Zgadili su mi se američki zakoni“, kaže vraćajući se na ratne teme.
„Sve ratove su vodili oni, otkad ja pamtim naovamo. Ko je razvalio Jugoslaviju? Amerika naravno. Pobunio sam se protiv njihovog sistema.
Odbio sam državljanstvo, isekao sam pasoš njihov“, kaže dodajući da je njegovo ime bilo problem, da su Meksikanci danas problem.
Naime, finansijki problemi koštali su ga i braka, te se razveo 2008. godine. A onda upoznaje jednu zanimljivu Amerikanku.
– Rekao sam joj da ćemo se venčati, ako se zajedno popnemo na Kilimandžaro. Ona je radila kao medicinska sestra, a onda u slobodno vreme i kao konobarica.
Fino je i ona zarađivala. Otišil smo i stvarno smo se popeli. Posle toga je bila svadba.
Slikao sam se na belom konju u belom odelu, kao Tito. Međutim, već na medenom mesecu se videlo da nije to-to. Čim smo se vratili, razveli smo se – priča Bosanac.
Govoreći o ružnom pričao je i o dva privođenja, o navodnom instaliranju kamera u oči, kroz koje i sami
Amerikanci gledaju, o odvođenju u bolnicu, o razlozima – navodnom nasledstvu od dva miliona dolara i sličnim pojedinostima. Prepoznao se i u pesmi Majli Sajrus – Nothing breaks like a heart.
„Zaradio sam sigurno preko dva miliona u SAD i u Nemačkoj. Ja sam to zaradio na lopati i potrošio sam sa rajom“, kaže ističući da su godine rada i života u pitanju, te da to zapravo i nije neki novac.
Na pitanje da li je došao „sa milion dolara u koferčetu“, odgovara odrično.
„Stavio sam četiri i po dolara u džep“, kaže.
Danas nema ušteđevinu. Na opasku sagovornika odgovara citirajući prijatelja.
„Čuo sam od jarana izreku – glup ko štediša.“
Na brojne insinuacije da je mnogo zarađivao i mnogo trošio, ali da je mnogima i pomogao, odgovara kao čovek kome to mnogo i ne znači.
„Pomažu i oni mene. Svi me vide, časte me. Sve to dođe na svoje. Svaki dan mi neko kupi kutiju, dve cigara. Kad sam gladan, daju mi da pojedem.
Ćerka mi pošalje novac“, kaže dodajući da živi u nasleđenom stanu od tetke
(Stil)