Branislav je dugo radio za veliku kompaniju „Simens“ kao metalostrugar u Švedskoj
U novembru 2019 godine u stanu u centru Stokholma pronađen je mrtav čovek, čak tri godine i osam meseci posle smrti. Toliko je prošlo vremena do trenutka kada je komšinica sa sprata pomislila da je možda čudno što komšiju, koji je u toj zgradi živeo skoro 40 godina, dugo nije videla.
Misteriju dodatno komplikuje činjenica da je reč o čoveku jugoslovenskog porekla, pa je državnim službama i medijima bilo teško da dođu do njegove porodice i rođaka. Ispostavilo se da je reč o Branislavu Tešanoviću, koji je u Švedskoj živeo od sredine šezdesetih godina prošlog veka.
Priču o njemu i problemu usamljenosti u Švedskoj naša publika imala je prilike da vidi tokom projekcije dokumentarca u Domu kulture Studentski grad. Tim povodom za „Juronjuz Srbija“ govorio je novinar švedske nacionalne televizije i autor dokumentarca „Najusamljeniji čovek u Stokholmu“ Ali Fegan.
– Kad je ta vest odjeknula 2019. godine, da je čovek pronađen mrtav u svom stanu u centru Stokholma i da je tamo ležao skoro četiri godine, a da niko nije pitao za to vreme za njega, niko ga nije potražio, zapitao se zašto ga nema, on je brzo imenovan kao najusamljenija osoba u Stokholmu. Svi su počeli o tome da pričaju u Švedskoj, jer tako ekstremna priča da neko bude toliko dugo mrtav, a da se to ne zna, bila je previše čak i za švedsko društvo. To me je pogodilo i kao novinara i nisam mogao da to prihvatim kao običnu priču, želeo sam da saznam šta se desilo, ko je taj čovek, jer iza tog imena koje je dobio da je najusamljeniji čovek stoji neki pojedinac, a niko ne može da živi život, a da ne ostavi baš nikakvog traga. Počeo sam da koristim novinarske alate koji su nam na raspolaganju kako bih pokušao da razumem ko je on bio. Tako smo saznali njegovo ime, da je došao u Švedsku šezdesetih godina prošlog veka kao radna snaga. Zajedno sa grupom ljudi iz bivše Jugoslavije koji žive u Švedskoj uspeli smo da pronađemo njegovu sestru koja živi u blizini Beograda – priča Fegan.
Kako je rekao, dugo je radio za veliku kompaniju „Simens“ kao metalostrugar u Švedskoj.
– Bio je deo zajednice bivše Jugoslavije, igrao je šah, bio je u srpskom fudbalskom timu, ali je nekako izgubio kontakt i sa sestrom i sa svim ljudima s kojima se viđao u Stokholmu. Da li je ovo bio njegov izbor ili mu se nešto desilo, mi zaista ne znamo, ali činjenica je da njegove komšije kažu da je bio uvek pristojno obučen, ljubazan, fin stariji čovek, često sa šeširom na glavi i u odelu. Kad sam ih pitao zašto nisu ranije pitali za njega, oni su rekli da su mislili da se vratio u Srbiju ili Bosnu, ili da je negde otputovao, jer je bio u penziji. Nisu smatrali da treba da pitaju. Tako da je veoma teško odgovoriti na pitanje zašto se ovo desilo. Jedna stvar koja je specifična za Švedsku, i verovatno ne samo za Švedsku, je ta da imamo veoma automatizovan sistem. Ne morate da idete u poštu da podignete paket ili do banke da platite račune. Odete samo kod lokalnih administratora, ostavite broj računa i automatski vam se skida trošak sa računa. To jeste olakšalo neke stvari, ali se izgubio taj trenutak kad imate socijalni kontakt sa društvom. Toga je sve manje i manje, a posebno za starije ljude. Tako su svi računi Branislava Tešanovića bili automatski plaćeni, nije imao dugove, i nije bilo načina da njegovo okruženje sazna da taj čovek leži mrtav skoro četiri godine. O tome se dosta debatovalo u Švedskoj posle prikazivanja ovog filma – ispričao je novinar.
Međutim, on nije jedini takav slučaj.
– Teško je reći tačan broj, svaki put kad nekog nađu tako da leži u svom stanu duže vreme, to je slučaj za švedsku policiju. Mi smo intervjuisali švedske inspektore u filmu i saznali smo da je samo u Stokholmu bilo najmanje 100 ovakvih slučajeva, možda nisu ležali četiri godine, nego nekoliko nedelja ili godinu dana i duže. Ali činjenica je da on nije jedini – rekao je Fegan.
Otkud toliko usamljenih ljudi u Švedskoj kao jednoj od najsrećnijih zemalja na svetu prema UN?
– To je veoma teško egzistencijalno pitanje, sreća se možda bazira na tome da imamo dobar sistem države blagostanja, koji i dalje funkcioniše, sistem socijalne zaštite je i dalje bolji nego u mnogim drugim zemljama. S druge strane, organizovali smo život tako da u njemu nema mnogo socijalne interakcije sa građanima s kojima živite u jednom gradu. Ovaj film pokrenuo je i otvorio pitanja među mnogim ljudima, kako komuniciramo sa našim komšijama. Za Šveđane je uobičajeno da ne znaju svoje komšije, ne razgovaraju sa njima, možda ga pozdrave sa dobar dan, a možda i ne. Tako da je ova priča pokrenula pitanje kako danas živimo, naročito pošto je prvo emitovanje filma bilo za vreme pandemije koronavirusa, a to je bilo vreme kad smo se svi pitali o egzistenciji, samoći, kako da brinemo o starijim ljudima. Tako da se za stolom odjednom našlo pitanje usamljenosti i načina života – kaže on.
A da li je smrt Branislava Tešanovića izazvala neke promene u Švedskoj?
– Raspravljalo se o tome da li treba uvesti ministarstvo za usamljenost, koje postoji u Ujedinjenom kraljevstvu, a možda i u još nekim zemljama. Ne znam šta bi tačno ministar mogao da uradi kad je reč o ovom problemu, ali možda bi neko trebalo da se time pozabavi, jer postoje stvari u sistemu koje mogu da se reorganizuju. Znam da se raspravljalo o zdravstvenom sistemu u Švedskoj, sa kojim mnogo starijih ljudi jeste u kontaktu kako bi dobili nove recepte za lekove ili da nešto provere, pa je bilo diskusije da neko postavi crvenu zastavu ako mu treba pomoć i da neko automatski poseti tu osobu i vidi šta joj treba. Možda je ove trebalo ranije uspostaviti, ali mislim da to ne bi rešilo problem usamljenosti -zaključuje novinar.
(Izvor: Espreso/Juronjuz)