Patrijarh srpski gospodin Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine. Bio je 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine. Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle.
Za patrijarha Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. godine, a sutradan, 2. decembra, ustoličen je u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona.
Bavio se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog. U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljivao je studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno delo “Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere”, I, II, III (1998). Priredio je dopunjeno izdanje “Srbljaka”, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine.
Bio je dobitnik mnogobrojnih odlikovanja.
U januaru 2002. godine, tokom posete Rusiji, uručene su mu nagrade Međunarodnog fonda za unapređenje jedinstva pravoslavnog naroda i Fonda svetog apostola Adreja prvozvanog. U septembru 2004. godine, na devedeseti rođendan patrijarha Pavla, predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović odlikovao ga je Ordenom Nemanje prvog stepena.
Povodom dana državnosti Srbije, 15. februara 2007. godine, Aleksandar II Karađorđević mu je dodelio Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena. Orden je u njegovo ime primio Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Godine 2009. je primio ruski orden Dostojanstvo zbog “značaja koji je imao u danima iskušenja kroz koje su srpski narod i Crkva prošli”.
Patrijarh srpski gospodin Pavle preminuo je u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju 15. novembra 2009. godine oko 10.45 časova.
Ovo su neke od poruka koje nam je ostavio u amanet:
– Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.
– Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina.
– Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo.
– Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.
– Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta.
– Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe.
– Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da “zlo dobra doneti neće”, da je “krv ljudska hrana naopaka”, stvari bi išle sretnije.
Navike po kojima je bio osoben:
– Ustajao je vrlo rano, živeo u potpunosti po Jevanđelju i u skladu s onim što je govorio.
– Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine, znajući da su “prilike takve da će ono što je od važnosti doći i do njega”.
– Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočale, roletne. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.
– Kada je tek postavljen na tron patrijarha i kada se preselio sa Kosova u zgradu Patrijaršije u Beogradu, još dugo su ga zaticali kako rano ujutro pere stepenište. Iako su mu govorili da “ima ko to radi u Patrijaršiji”, on je uzvraćao da je navikao i da mu nije teško.
– Često bi iz Patrijaršije odlazio da se i ne javi, kako bi bez pratnje obavio sve što je trebalo.
(Izvor: Telegraf)