Vojni diktator Idi Amin Dada vladao je Ugandom osam dugih godina a na vlast je došao kada je 1971. srušio predsednika Miltona Obotea u vojnom udaru.
Amin je za nepunu deceniju vladavine naredio 300.000 ubistava a neke procene navode čak i pola miliona od 12 miliona stanovnika. Amin, poznat i kao „Mesar iz Ugande“, lično je nadgledao masovna ubistva i spektakularna kršenja ljudskih prava, ali mnogi u Ugandi i danas neguju njegovu ostavštinu. To govori koliko je bio uspešan u negovanju imidža oslobodioca, onoga koji je zemlju spasio od kolonijalne prošlosti.
Idi Amin je rođen kao Idi Amin Dada Oumee na severozapadu Ugande, blizu granica sa Sudanom i Kongom. Tačan datum nije poznat, ali većina istraživača veruje da je rođen oko 1925. godine. Aminov otac bio je zemljoradnik i član plemena Kakva, starosedelaca u Ugandi, Kongu i Sudanu, dok mu je majka bila pripadnica Lugbara. Oba plemena spadaju pod ono što u Ugandi nazivaju „Nubijcima“. Nubijcima je Amin ostao odan celog života. Aminovi roditelji su se razveli još dok je bio vrlo mali, pa su se on i njegova majka odselili u grad.
Amin se upisao u muslimansku školu, ali je završio samo četiri razreda. Impozantne visine od 193 centimetra, ali i neobrazovan, Amin je britanskim kolonijalističkim vlastima bio savršen da ga pretvore u poslušnog vojnika. Kao odrasli mladić naporno je sticao vojničke kvalifikacije koje su cenili Britanci, koji su vladali Ugandom od 1894. Nakon upisa u vojsku 1946. godine, Amin se sav usredsredio na svoju veliku strast, na atletiku.
Bio je impresivan plivač, ragbista i bokser. Kao amater osvojio je 1951. godine u Ugandi prvenstvo u boksu u teškoj kategoriji, pa je tu titulu zadržao devet godina. U međuvremenu, 1949. godine, Amin je unapređen u desetara. Bio je to prvi od mnogih njegovih značajnih koraka na lestvici moći. Iako je Amin kasnije koristio antiimperijalističko raspoloženje da podstakne javnu podršku, početkom pedesetih godina prošlog veka on je pomagao Britancima da zadrže kontrolu nad svojim afričkim protektoratima boreći se protiv afričkih boraca za slobodu Mau Mau u Keniji i pobunjeničkih boraca u Somaliji.
Brzo je počeo da stiče reputaciju nemilosrdnog vojnika i stalno se uzdizao kroz vojne redove. Godine 1957. unapređen je u narednika i dobio je vlastiti vod. Dve godine kasnije Amin je dobio čin „efendije“, što je bio najviši čin dostupan vojnicima u Ugandi. Do 1962. Amin je imao najviši čin bilo kog Afrikanca u vojsci. Uprkos sve većem vojnom uticaju, Idi Amin Dada ubrzo je upao u nevolje zbog svojih nemilosrdnih metoda. Godine 1962., nakon jednostavnog zadatka da iskoreni kradljivce stoke, objavljeno je da su Amin i njegovi ljudi počinili brutalne zločine. Britanske vlasti u Najrobiju ekshumirale su tela i otkrile da su žrtve mučene i pretučene na smrt. Neki su bili živi zakopani.
S obzirom da je Amin bio jedan od samo dva tako visoka afrička zvaničnika, a Uganda se približavala svojoj nezavisnosti od Britanije 9. oktobar 1962., Obote i britanski zvaničnici odlučili su da ne osude Amina. Umesto toga, Obote ga je još i unapredio i poslao u Veliku Britaniju na dalju vojnu obuku. Dve godine kasnije Amin i premijer Obote sklopili su dogovor na temelju širenja ugandske vojske, a koji se odnosio na razne operacije krijumčarenja.
Oboteova zloupotreba moći uznemirila je druge političke lidere u Ugandi. Tako je kralj Metusa II iz Bugande, jednog od predkolonijskih kraljevstava u Ugandi, zatražio temeljnu istragu o poslovima premijera. Obote je taj problem rešio tako što je osnovao vlastitu komisiju koja ga je oslobodila. U međuvremenu, Obote je još 1963. godine promovisao Amina u majora, a zatim i u pukovnika 1964.
https://www.youtube.com/watch?v=8Q1egpgb2ww
Godine 1966. ugandski parlament optužio je Amina za proneveru zlata i belokosti u vrednosti od 350.000 dolara, a koje je dobio od gerilaca u Kongu, u zamenu za snabdevanje oružjem.
Taj svoj problem Amin je rešio tako što su njegove trupe uhvatile pet ministara koji su pokrenuli to pitanje, a Obote ga je pratio, prekršio je ustav i imenovao sebe za predsednika. Dva dana kasnije, Amin je bio zapovednik celokupne vojske i policije Ugande. Dva meseca kasnije, Obote je poslao tenkove kako bi napali palatu Mutesa II sa kojim je delio vlast. Kralj je pobegao iz zemlje, ostavljajući Obotea da kontroliše vladu, a Amin je postao onaj koji je u tom duetu predstavljao silu. Amin je konačno preuzeo vlast vojnim udarom 25. januara 1971., dok se Obote vraćao sa konferencije u Singapuru. Obote je prognan pred istim onim čovekom kome je dao svu tu moć i nije se vraćao u zemlju dok nije došao kraj Aminove grozna vladavine.
U Ugandi su uglavnom bili oduševljeni time što je Amin preuzeo kontrolu. Za njih je novi predsednik bio ne samo vojni vođa, nego i harizmatična osoba iz naroda. Ljudi su slavili, plesali su po ulicama. Nije mu bilo teško stalno se rukovati, pozirati fotografima, plesati tradicionalne plesove s građanima. Zbog njegove neformalnosti delovao je kao da mu je zaista stalo do zemlje.
Čak su i Aminovi višestruki brakovi pomogli – supruge su mu bile iz različitih ugandskih etničkih grupa. Uz šest supruga, navodi se da je u zemlji imao još najmanje 30 ljubavnica. Vrhunac popularnosti dosegao je kada je dopustio da vrate u Ugandu telo u međuvremenu preminulog kralja Mutese kako bi ga sahranili u domovini, i kada je ukinuo Oboteovu tajnu policiju i odobrio amnestiju političkim zatvorenicima. Samo, Amin nije bio dobronamerni vladar kako se predstavljao.
Iza kulisa je organizovao vlastite „odrede ubica“, sa kojima je planirao da ubija vojnike za koje se sumnjalo da su odani Oboteu. Ovi odredi su brutalno ubili ukupno između 5000 i 6000 vojnika iz plemena Acholi, Langi i drugih. Smatralo se da su ta plemena odana smenjenom predsedniku Miltonu Oboteu. Postajalo je jasno da je nemilosrdan, osvetoljubiv i da koristi svoj vojni uticaj za ostvarivanje ličnih ciljeva. Njegova nesposobnost da se bavi političkim pitanjima na građanski način sasvim je došla do izražaja 1972. godine, kada je zatražio od Izraela novac i oružje za pomoć u borbi protiv Tanzanije. Izrael je njegov zahtev odbio, pa se obratio libijskom diktatoru Muamaru Gadafiju, koji je obećao da će mu dati ono što želi.
„You cannot run faster than a bullet. There is freedom of speech, but freedom after speech I cannot guarantee.“- Idi Amin Dada Oumee, President of Uganda, 1977. #HistoryVille pic.twitter.com/JC5gCxh9zi
— HistoryVille (@HistoryVille) August 19, 2019
Amin je potom naredio proterivanje 500 Izraelaca i 50.000 Azijata sa britanskim državljanstvom. Kako je Izrael u Ugandi bio usred nekoliko velikih građevinskih projekata, a azijsko stanovništvo Ugande se sastojalo od mnogih uspešnih plantažera i preduzetnika, proterivanja su dovela do dramatičnog privrrednog pada u Ugandi. Sva ta zbivanja pogoršala su Aminovu međunarodnu sliku. Ali, on za to nije mario. Do sredine 1970-ih ugandski diktator je postao sve čudniji, represivniji i korumpiraniji. Rutinski je menjao osoblje, raspored putovanja i načine prevoza i spavao je na različitim mestima kad god je mogao.
U međuvremenu, kako bi zadržao odanost svojih vojnika, Amin ih je obasipao skupom elektronikom, viskijem, višim činovima i brzim automobilima. Firme koje su ranije bile u vlasništvu ugandskih Azijata, raspodelio je svojim pristalicama. Istovremeno, Amin je sprovodio pokolje sve većeg broja svojih sunarodnika, desetine hiljada građana Ugande po etničkoj, političkoj i finansijskoj osnovi.
Pričalo se da je držao ljudske glave u svom zamrzivaču. Navodno je naredio da 4.000 osoba s invaliditetom bace u Nil kako bi ih krokodili rastrgnuli. U nekoliko je navrata priznavao kanibalizam: „Jeo sam ljudsko meso“, rekao je 1976. „Bilo je vrlo slano, još slanije od leopardovog mesa.“
Do tog trenutka, Amin je koristio većinu nacionalnih sredstava za oružane snage i svoje lične troškove, po klasičnom obrascu vojnih diktatura 20. veka. Neki su Aminu okrutnost pripisivali vrtoglavim učincima apsolutne moći. Drugi su verovali da se njegova vladavina podudarala s kasnim stadijumom sifilisa kojim se zarazio još na početku svoje vojničke karijere, a nije se do kraja izlečio.
Sredinom 1970-ih izraelski lekar koji je služio u Ugandi rekao je novinama u Tel Avivu: „Nije tajna da Amin pati od naprednog stadijuma sifilisa, što je uzrokovalo oštećenje mozga.“ Uprkos svojoj brutalnoj vladavini, Organizacija afričkog jedinstva izabrala je 1975. Amina za svog predsednika. Njegovi su ga visoki zvaničnici unapredili sve do maršala, a 1977. afričke zemlje blokirale su rezoluciju UN-a koja bi ga inače optužila za kršenje ljudskih prava.
U junu 1976. Amin je doneo jednu od svojih naj(ne)čuvenijih odluka pomažući palestinskim teroristima koji su oteli „Er fransov“ let iz Tel Aviva u Pariz. Kao veliki protivnik Izraela, dopustio je teroristima da slete u luku Entebe u Ugandi i osigurao im vojnike i zalihe dok su držali 246 putnika i 12 članova posade kao taoce. Ali umesto da odustane, Izrael je poslao tim elitnih komandosa da spasu taoce u iznenadnom napadu na vazdušnu luku Entebe. Pokazalo se da je jedna od najsmelijih i najuspešnijih misija spašavanja u istoriji bila spektakularno uspešna. Oslobodili su 101 od 105 preostalih talaca. Pritom je poginuo samo jedan izraelski vojnik, a ubijeno je svih sedam terorista i 20 ugandskih vojnika.
Iz osvete Amin je naredio pogubljenje jednog od talaca, 74-godišnju britansko-izraelsku državljanku koja se razbolela tokom talačke krize pa su je lečili u ugandskoj bolnici. Britanski dokumenti objavljeni 2017. godine otkrili su da su Doru Bloh naprosto odvukli iz bolničkog kreveta, da je vrištala, a nakon što su je ubili, ugurali su je u prtljažnik državnog automobila. Telo bele žene kasnije je pronađeno na plantaži šećera 30 kilometara dalje, ali telo je bilo previše spaljeno i izobličeno da bi moglo da se identifikuje. Aminova bezosećajna, besmislena odmazda dodatno je pogoršala njegov međunarodni imidž i istakla njegovo sve nepredvidljivije ponašanje. Do kraja 1970-ih Amin je otišao još i dalje. Godine 1977. naredio je ubistva istaknutih građana Ugande kao što su nadbiskup Janani Luvum i ministar unutrašnjih poslova Čarls Obot Ofumbi.
Tada su Britanci prekinuli sve diplomatske veze s Ugandom. Ali, Amin se proglasio „osvajačem Britanskog carstva“. Smešni naslov bio je samo još jedan dodatak diktatorskom božanskom opisu sebe: „Njegova ekselencija doživotni predsednik, feldmaršal al Hađi doktor Idi Amin, VC, ODS, MC, CBE, gospodar svih zveri Zemlje i riba u moru, pobednik nad britanskim carstvom u Africi generalno, a posebno u Ugandi.“
To ga nije spasilo od rušenja ekonomije. Cene kafe, glavnog izvoznog artikla Ugande, pale su 1970-ih. Godine 1978. SAD, koji je kupovao trećinu izvoza ugandske kafe, obustavio je trgovinu sa Ugandom. Uz pogoršanje ekonomije i opšti otpor njegovoj vladavini, Aminova moć postala je sve nestabilnija. Do tog trenutka mnogi su već iz Ugande pobegli u Veliku Britaniju ili u druge afričke zemlje, čak su se pobunili i mnogi njegovi vojnici i pobegli u Tanzaniju.
Očajnički nastojeći da ostane na vlasti, Amin je iskoristio poslednju mogućnost koju je imao. U oktobru 1978. naredio je invaziju na Tanzaniju, tvrdeći da je ta zemlja podstakla nemire u Ugandi. Ono što je usledio bilo je zadnje što je despot očekivao. Tanzanije se nije samo branila, nego je kao odgovor napala Ugandu. Dana 11. aprila 1979., Tanzanijski i izgnani ugandski vojnici zauzeli su glavni grad Ugande, Kampalu, srušivši time Aminov režim. S obzirom na svoje veze sa Gadafijem, Amin je prvo pobegao u Libiju, zajedno sa četiri supruge i više od 30 dece, da bi se ubrzo odselili u u Saudijsku Arabiju. Tamo je ostao sve do 1989. godine, kada je sa lažnim pasošem odleteo u Kinšasu, danas glavni grad DR Konga. Idi Amin je umro 16. avgusta 2003., nakon višestrukog otkazivanja organa. Amin je, inače, tvrdio da je i kralj Škotske. Brutalni diktator doneo je ekonomsku propast, društvene nemire i pobio je oko pola miliona ljudi. I nesumnjivo je pošteno zaslužio nadimak „Mesar iz Ugande“.
(Izvor: Kurir / Express)