Pomislila sam da ima istine u njenim rečima.
Jurila sam Terazijama nakon posla kako bih što pre stigla na autobus, a samim tim i kući. Pomislila sam da mi se odvezala pertla, pogledala sam u stopala i osetila kako me neko snažno vuče za ruku. Trudna Romkinja mi je rekla, “vidim tvoj problem”.
Iznenađeno sam je pogledala, a ona je krenula u verovatno dobro naučeni spev o tome kako je trudna, imam li neki dinar, a ona će da mi objasni moje zdravstvene probleme. Nasmejala sam se i počela da rovarim po torbi tražeći novčanik.
– Imala si zdravstveni problem, to ti još nije gotovo da znaš…
– Imala sam i ne želim da znam dalje da znam, pusti ti mene, odgovorila sam joj i u trenutku sam već pronašla novčanik.
Međutim, bio je prazan. Skroz. U šoku sam se nasmejala, eto gubimo vreme i ona i ja, a ona mi je odgovorila da imam ja sigurno neke krupne novce sakrivene. Opet sam je iznenađeno pogledala i odgovorila da nemam, sve uz osmeh.
– Lažeš, ali nema veze svakako nećeš imati ni dece, a ni para. Bićeš siromašna, tako ti i treba.
Tu me je tek šokirala, ali zapitah se na trenutak zašto ja uopšte gubim vreme na ovo. Izbavila sam se iz njenog pokušaja zadržavanja i stiska, pa se zaletela ka bankomatu. Shvatila sam da ne mogu da idem kroz život praznog novčanika. Mislim, mogu, i često tako i idem, ali u ovom slučaju do toga nije moralo da dođe.
Tražila sam karticu po novčaniku, koju tako ponekad sakrijem od same sebe, i videla da imam zaštekanih 100 evra. Da li je stvarno to videla ili je nagađala, zapitala sam se. Pošto stvarno ne mogu da imam decu, učinilo mi se kao da već previše zna. Ali sam, odmahnula glavom i “obratila” se bankomatu.
Ukucala sam željenu cifru (u skladu sa mogućnostima) i sačekala da bankomat izbaci karticu, a nakon toga ispružila ruku isto kao ona Romkinja od malopre, i čekala da mi da i moj novac. Međutim, od toga nije bilo ništa. Bankomat me je upitao da li želim novu transakciju, a kada sam proverila aplikaciju, shvatih da je novac skinut sa računa.
Prokletstvo! Da li treba da se plašim njenih reči?
Nakon tri minuta panike i oblivanja znojem, rešila sam da ne želim da živim u strahu i praznoverju. Kako moj otac Zoran voli da kaže, “čuva Bog Zoku svog” i ovaj problem, bar, možemo da rešimo.
A, ako se budem kupala u soli da skinem čini, javim vam.
(Srećna Republika)