„Ko to tamo peva“ je jedan od najkultnijih filmova domaće kinematografije. Premijera ovog filma je održana 3. oktobra 1980. godine u beogradskom bioskopu Kozara.
Citati iz njega se svakodnevno izgovaraju, a scene i nakon 37 godina od snimanja burno se prepričavaju i diskutuju. Međutim, čak ni najveći fanovi ovog legendarnog filmskog ostvarenja nisu ni svesni toga da je malo falilo da čitav projekat obeleži jedna velika tragedija.
Za vreme snimanja „Ko to tamo peva“ dogodila se jedna od najneverovatnijih priča u srpskoj kinematografiji, a njenu istinitost je potvrdila i Batina supruga Olga.
Naime, sticajem okolnosti, ispostavilo se da je Paja tada spasao Bati život. Sigurno se svi sećaju scene u kojoj se Batin lik, nakon što su ga već proglasili mrtvim, pojavljuje plivajući u reci. Kadar je inače sniman u mutnoj i ledenoj Tisi i bezbroj puta je ponavljan tako da se Bata propisno smrznuo.
Ono što gledaoci nisu imali prilike da vide, jeste to da se Bata umalo udavio. Naime, pošto je bilo hladno, pronašli su mu gornji deo ronilačkog odela koje je trebalo da nosi ispod odeće. Kako je Bata bio krupnije građe, gumeno odelo je jedva od nekud iskopano, a on se jedva uvukao u njega.
Bati je naime u jednom trenutku pozlilo od silnog napora gacanja kroz mulj do kolena. Malo odelo ga je gušilo, ali u prvi mah niko ništa čudno nije primetio.
Pavle, koji je bio vrsni poznavalac reke, jedini je primetio i shvatio u kakvoj opasnosti se nalazi Bata. Uskočio je u vodu, izvadio nož i presekao to gumeno odelo kako bi Bata došao do vazduha. Glumac je do tada već bio skoro poplaveo.
Evo još nekih zanimljivosti o filmu:
– Snimanje je počelo 4. aprila 1980. i što je prava retkost – sve je išlo redom, od početne pesme, pa nadalje. To je bilo bitno za glumce, koji onda mogu prirodno da razvijaju likove, da vide šta je njihov partner uradio u prethodnoj sceni, pa da se onda ravnaju po tome.
– Dogovoreno je da traje samo 21 (snimajući) dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno.
– Nisu koristili reflektore, pa je ceo film je u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korišćena logorska vatra.
– Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko 5 sati, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu.
– Iako je Pavle Vuisić u filmskim krugovima važio kao „težak za saradnju, nezgodan i neko ko voli da popije“, ispostavilo se da je Vuisić svakog jutra bio prvi na okupljanju, oran i trezan.
(Kurir.rs / Blic)