Takve primedbe su je, priznaje, jako povredile.
Aleksandra Mejer je kao trudnica provela šest meseci sa suprugom, a potom i bebom kod roditelja. Posebno su je iznenadile reakcije njene majke.
„Kad sam ušla u svoju devojačku sobu i srušila se na krevet u 38. nedelji trudnoće, osetila sam poplavu pomešanih emocija.
Moj suprug i ja smo bili u procesu prodaje naše prve kuće i ceo proces je trajao toliko dugo da smo bili pod ogromnim stresom. Iako smo se potrudili da pronađemo novu kuću u koju ćemo se useliti, nekoliko poslova je propalo.
Sa bebom na putu, odlučili smo da smanjimo troškove, prodamo kuću i vratimo se roditeljima, koji žive sat vremena od našeg doma i porodilišta“, objašnjava Aleksandra svoju situaciju iz februara 2021. godine.
Prvi prigovori
„Imali smo sreće što su nas roditelji dočekali raširenih ruku, ali se ipak nismo osećali kao kod kuće. To jednostavno nije bio samo naš dom i nisam mogla da se gnezdim’ u miru, pa sam ispunila svoju potrebu za pripremama kupovinom stvari za bebu „, otkriva Aleksandra.
Tad su, kaže, počele i prvi prigovori.
„Moj muž i ja bismo kupili neke stvari u prodavnicama u gradu, a ja sam naručila mnogo toga onlajn. Kako su paketi stizali jedan za drugim, videla sam kako moji roditelji odmahuju glavom i čude se na šta trošim toliko para.
Kad je stigla nova, moderna kadica za bebu, ja sam bila oduševljena, ali moja majka nije. Otvoreno me je pitala zašto trošim pare na kadu za bebu“, priseća se Aleksandra.
Takve primedbe su je, priznaje, jako povredile. Dok je Aleksandra bila van sebe od uzbuđenja zbog kupovine svih stvari za njeno prvo dete, činilo joj se da je njena majka doživljavala sve te stvari kao nepotrebne.
„Znala je to da mi kaže na ovaj ili onaj način, ali ja sam odlučila da joj ne odgovaram da se ne bismo svađale.
Takođe sam oprala bebinu prvu odeću, spakovala svoju porodiljsku torbu i proverila milion puta da li je sedište pravilno postavljeno.
To je bilo sve što sam mogla da uradim. Generalno, moji roditelji se nisu žalili što smo im zauzeli toliko prostora, a to je bila sreća, jer ne mogu reći da ponekad nisam bila svadljiva“, priznaje ona.
Pomoć je imala visoku cenu
Aleksandra se priseća da je po rođenju ćerkice pomoć njenih roditelja bila neprocenjiva. Bili su tu da pomognu novim, zbunjenim i iscrpljenim roditeljima na svakom koraku.
Kada su Aleksandra i njen suprug bili preumorni, baka i deka su uzimali unuku i ljuljali je da bi njeni roditelji mogli bar malo da spavaju. Međutim, navodi Aleksandra, i u tim situacijama osećala je veliku nelagodnost.
„Ponekad bi moja mama, koja je obožavala svoju unuku, ali nije mogla da prestane da mi bude majka, insistirala na tome da vodi bebu u šetnju kako bih mogla da se odmorim, a sve što sam želela je da legnem na krevet sa njom i gledam je ushićeno.
Jednom ju je nazvala ‘moja beba’. Bila je to usputna primedba i pokazatelj duboke ljubavi koju je osećala prema svojoj unuci, ali meni je bilo teško.
Osećala sam se kao da me vraća u ulogu deteta, umesto da me vidi kao roditelja, što mi je bilo potrebno“, priznaje Aleksandra.
Planiranih šest nedelja sa roditeljima pretvorilo se u šest meseci.
„Nakon iscrpne potrage za kućom i nekoliko novih razočarenja, muž i ja smo konačno pronašli nešto što nam je odgovaralo.
Kada je moja ćerka imala šest meseci, preselili smo se u sopstveni dom, dva sata udaljen od mesta na kom smo do tada živeli.
Dok smo napuštali kuću mojih roditelja, osetila sam knedlu u grlu. Nikada nisam očekivala da ću u dobi od 30 godina ponovo živeti sa roditeljima šest meseci, niti da će oni biti tako važan deo prvih dana života moje ćerke“, iskrena je Aleksandra.
Zahvalnost i sloboda
Kad su se „kockice složile“, shvatila je da nikada ne bi donela istu odluku.
„Uspeli smo da preživimo taj period bez ozbiljno narušenih odnosa i zauvek ću biti zahvalna na ljubavi koju su nam tada pokazali i nastavljaju da nam pružaju.
Znala sam da će mi nedostajati kada se to poglavlje završi. I nedostaju mi. Ali kada smo se muž i ja preselili u naš prostor i počeli da širimo krila, osećaj je bio oslobađajući, kao da konačno možemo da dišemo punim plućima“, priznaje Aleksandra.
Na kraju, kaže da će se jednog dana možda ponovo približiti roditeljima, ali neće ponoviti ovaj aranžman, već će živeti u svojoj kući.
„Volimo i cenimo samostalan život i našu kuću, a naša gostinjska soba je uvek otvorena za naše roditelje. Ali, mogu da budu naši gosti“, zaključuje Alekandra Mejer.
(Espreso)