Aleksandra se 12 godina borila da postane majka, a onda se desilo veliko čudo.
Aleksandra (35) i Miloš Ivković (33), vodili su tešku bitku za potomstvo čak 12 godina. Aleksandra je imala šest prirodnih trudnoća, od kojih se pet završilo spontanim pobačajem, a jedna porođajem u šestom mesecu sa mrtvorođenom bebom.
Saznali su da Aleksandra ima dva različita tumora na materici od kojih je jedan bio potpuno nepoznat lekarima.
Međutim, njihova želja da postanu roditelji bila je jača od svega, a vera i upornost učinili su da im se najveća životna želja ostvari.
Rodio se Gavrilo, hrabri dečak od 4.200 grama, kog su roditelji iz mesta Radljevo kod Uba čekali kao ozeblo sunce.
Uprkos lošim prognozama i upozorenjima lekara da može da “izgubi glavu”, Aleksandra je bila odlučna da postane majka, te nije dozvolila da joj izvade matericu. Iako je imala toliko bezuspešnih pokušaja, čak pet spontanih pobačaja, pa i prevremeni porođaj koji su lekari morali da joj izazovu i da umrtve bebu jer se nije razvijala kako treba, ona nije odustajala, piše Nova.
Borila se psihički, fizički, pobedila svoju dugogodišnju iscrpljenost, tumore, a onda je uhvatila supruga pod ruku i rekla: Da, mi idemo na vantelesnu oplodnju, još to nismo pokušali. I uspeli su. Oboje. Iz prvog puta.
Rodio se Gavrilo, 29. avgusta, dan posle Velike Gospojine, kada se Majka Božija, majka Isusa hrista, uspela na nebo.
Ima nešto, kaže Aleksandra. Ima nešto zbog čega je baš njoj određeno da bude majka. Moraš verovati, moraš se boriti, a pre svega – nikada ne smeš odustati.
Ovo je priča jedne Aleksandre koja se sa samo 23 godine upustila u borbu za potomstvo. Bolje reći, u borbu za opstanak i goli život.
Aleksandra i Miloš se zabavljaju od 2011. godine. Iako relativno mladi, oboje su od samog početka, kada su i počeli da žive zajedno, planirali porodicu. Međutim, nije sve išlo onako kako su planiral, a put do snova bio je više nego trnovit.
– Suprug je dve godine mlađi od mene, međutim bio je potpuno zreo i odlučan. Želeo je dete, kao i ja. Trudnoća se nije desila tako brzo kao što smo mislili.
Tek 2014. godine, beta je pokazala da nam stiže beba. Našoj sreći nije bilo kraja. Jeee, bićemo mama i tata. Međutm, u 13-o nedelji, kada sam bila na ultrazvuku, doktor nije uočio srčanu radnju kod ploda. Tuga i bol.
Em prva trudnoća, em smo mladi i neiskusni. Ali smo vrlo brzo pregurali činjenicu da bebe više nema jer su nam to baš svi govorili: Mladi ste, biće. Što u neku ruku i jeste tačno. Mora biti – počinje za Nova.rs da priča Aleksandra.
Teško saznanje i vera u Boga
Svaka sledeća Aleksandrina trudnoća bila je “neuspešna”, a onda su dobili šokantno saznanje – ona ima opaku bolest. Dok je čekala da pono zatrudni, obilazila je manastire, pa tako i čuveni Ostrog.
– Bili smo na Ostrogu, međutim nismo mogli da dobijemo molitvu jer nismo u braku. Mi smo godinama živeli zajedno, ali se nismo venčali. Okej, venčaćemo se, pa ćemo doći opet. I tako je i bilo. Stići ćemo već do tog dela – nastavlja Aleksandra.
Pre dve godine, na kontrolnom pregledu, lekari su ustanovili da Aleksandra “ima nešto” na materici. Nažalost, posle sve što joj se desilo, ovo je najmanje očekivala – pronašli su joj tumor na materici. I to dva komada.
– Dva komada. Zamislite. U pitanju je maligni tumor na grliću materice. A za drugu vrstu tumora doktori nisu nikada čuli. Bio im je potpuno nepoznat.
Zato su brže-bolje rekli: moramo da ti izvadimo matericu i da spašavamo tvoju glavu. Ne, ne i ne. Ne može to tek tako.
Pa ja sam se borila svih ovih godina da dobijem bebu. Kako sada jedan tumor odnosno dva da me pobede? Ne može, rekla sam sebi.
– Lekari su bili zbunjeni jer, kako su kazali, nikada nisu čuli za tu vrstu tumora. Bio je maligni i nisu znali kako se leči.
Rekli su mi da moraju da mi sačuvaju glavu na ramenima i da je vađenje materice jedino rešenje. Ne mogu tek tako, izvinite, ali ne mogu. – objasnila je Aleksandra.
Radila je skenere pluća, dojke, apsolutno sve kako bi lekari videli da li se tumor širi po telu. Em je svaka od ovih procedura zahtevala i vreme i napor, em je puno koštala.
– Odradili smo sve što je trebalo. Bio je konzilijum, suprug je prisustvovao, a lekari su rekli: ovo dete treba da se spašava, ako se ko borio, to je bila ona, ali sada je njena glava u pitanju.
Međutim, mi nismo hteli tako lako da odustanemo od toga. Rekli su nam da razmislimo, ali da bi operacija trebalo što pre da se obavi.
S verom u Boga do najvećeg životnog sna
Tačno mesec dana vremena su Aleksandra i Miloš dobili od lekara da razmisle i donesu odluku, najvažniju životnu odluku.
– Danima nsiam spavala, ni jela, ni pila, samo sam plakala i pitala se: zašto ja i zašto mi. U međuvremenu je moja svekrva čula za biljni lek ‘Kozlac’ u manastiru Čokešina.
Odlučila sam da pokušam i da probamo da razbijemo taj tumor na komade. Pila sam lek dva puta dnevno, pokušavala da održim psihu.
Otišli smo na pregled i doktor me je, onako, isprepadan, pitao šta sam to radila jer tumor trenutno ne vidi. Nema ga, materica je čista. Suze su mi krenule. Rekoh: ništa, a u sebi sam pomislila: Bog mi definitivno sprema iznenađenje.
Otišli su na vantelesnu oplodnju u decembru prošle godine i njihovo malo zapravo najveće čudo se dogodilo u avgustu.
– 12. decembra smo uradili transfer, posle 40 dana sam ostala trudna. Trebalo je da mirujem od prvog do poslednjeg dana trudnoće, ali nisam. Od svih intervencija i kiretaža, grlić mi je bio potpuno istanjen i istrošen.
Svi su se čudili kako ću da iznesem trudnoću. Sam Bog mi je pomogao. Devet meseci je proteklo u savršenom redu, otišla sam u bolnicu, porodila se na carski rez i stigao je Gavrilo, taj mili dečak zbog kog je sve ovo vredelo.
Verujte. Srećna sam i zbog mog supruga što se ostvario kao otac. On je stvarno jak, za 12 godina mu nisam videla suzu. Sad kad sam se porodila, to su bile one baš prave, krokodilske suze.
Doktori kažu za Aleksandru da je medicinski fenomen. A njena porodica i prijatelji veruju da se samo “dogodilo čudo”.
– Pre nego što smo otišli na proces vantelesne oplodnje, ponovo smo otišli na Ostrog jer nam prošli put nisu očitali molitvu pošto nismo bili venčani.
Sada smo otišli kao muž i žena, čekali smo u redu, a monah nam je samo prišao i rekao da siđemo u ispovedaonicu.
Nama dvoma, od hiljade ljudi, izabrao je nas. Ima nešto. Verujte, ljudi. Verujte, jer čuda se dešavaju. Ja sam primer. – poručuje ova majka hrabrost.
(Stil)